Сваког дана по два нова доктората на полици

Почео је упис студената на трећи степен универзитетског образовања, који траје три године, а завршава се одбраном докторaта. Познато је и да већина аутора пред професорском комисијом успешно положи овај испит и тиме постају доктори наука. Али шта се дешава с дисертацијом? Аутор је дужан да је укоричи у неколико примерака да би били распоређени – у кућну библиотеку новог доктора, у библиотеци факултета на којем је дисертација одбрањена и у универзитетској библиотекој, која има обавезу да их складишти и чува. Колико је укупно докторских дисертација у универзитетским библиотекама у Србији?

Мада прецизних података нема, процењује се да их је око 45.000! У Библиотеци „Светозар Марковић” Универзитета у Београду регистровано их је око 32.000, у Библиотеци Матице српске у Новом Саду око 9.000, у Универзитетској библиотеци „Никола Тесла” у Нишу 3.000, у Библиотеци универзитета у Крагујевцу 1.100, док остали, што државни, што приватни универзитети имају мањи број дисертација, али заједно не мање од хиљаду. Процењује се ипак да их нема више од 45.000, јер су неки радови у две библиотеке истовремено, а има и дисертација одбрањених на иностраним универзитетима и поклоњених радова странаца.

Толико је укоричених примерака, од којих су најстарије дисертације одбрањене на Универзитету у Београду из 1907–1909. године, мада Библиотека „Светозар Марковић” у свом трезору чува и старије дисертације наших чувених научника одбрањене на иностраним универзитетима.

Укоричени, склоњени у магацине библиотека, докторски радови су увек у јавности сматрани и као згодни за преписивање без цитирања. Таквих случајева је било, па је између осталог и зато и у Србији пре неколико година уведена обавеза да свака дисертација има и своју електронску верзију. На сајтовима наших универзитетских библиотека зато је данас могуће читати све докторске дисертације одбрањене после 2013. године. Реч је, наравно, о мањем броју дисертација него у папирној верзији, али и њих је већ на сајтовима свих библиотека укупно око осам хиљада. Могуће их је, у оквиру Министарства просвете, пронаћи на сајту Нардуса –Националног репозиторијума дисертација у Србији (www.nardus.mpn.gov.rs). На том сајту су наведени: наслов дисертације, име аутора, датум и место одбране, али и цео докторат и мишљење комисије о њему.

Ко чита дисертације? Библиотекари кажу – најчешће студенти који пишу дипломске, мастер или саме докторске радове. Др Драгана Столић, из Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић”, каже да су скенирали и поставили на интернет велики број старих предратних дисертација, али у Србији нема законске регулативе која би омогућила дигитализацију дела непознатих носилаца ауторских права или носилаца права за које се поуздано не зна да ли су истекла.

Др Бранко Урошевић, професор Економског факултета у Београду, каже да постоје два типа доктората: први су монографије, независни научни радови у односу на све друго што је аутор радио, а други тип су докторати као колекције до тада објављених радова истог аутора, најчешће у научним часописима. Овај други стил је амерички и све више преовладава и у Европи.

Обе врсте доктората морају да представљају одређени допринос науци. С тим што оно што се у једној научној заједници сматра научним доприносом не мора да буде тако означено и у другој научној заједници. Поготово ако сами ментори и чланови комисије немају озбиљнији научни допринос, тешко је очекивати да ће они руководити пројектима који представљају посебан научни допринос. Урошевић сматра и да нисмо имали инфлацију доктората пре Другог светског рата, па и у највећем делу друге половине прошлог века.

– После тога, одбрана великог броја доктората је подстакнута и због начина акредитације нових факултета. Јер да би ове установе уопште могле да раде, морале су да имају одређени број доктора наука – коментарише Урошевић.

Он, међутим, наглашава да су међу тим десетинама хиљада радова и радови наших водећих научника из далеке прошлости који су сачувани и који су део наше културне и научне баштине.

Дигитализоване најстарије дисертације

Универзитетска библиотека „Светозар Марковић” има око двеста докторских дисертација одбрањених на Универзитету у Београду од 1905. до 1941. године. До сада је 146 ових дисертација дигитализовано. Дигитализована је и једна од најстаријих дисертација – Ливија Радивојевића из области права, написана на латинском и одбрањена у Будиму 1843.

Прве дисертације одбрањене на Универзитету у Београду су: Јован Лончаревић „Кривична дела по царинском закону” из 1907, Владимир К. Петковић „Тупижница и њено подножје, с геолошком картом” (1908), Милорад Недељковић „Историја српских државних дугова” (1909), Василије Марковић „Православни манастири по српској земљи” (1909). Из тог периода су и докторске дисертације Милана М. Стојадиновића („Немачки буџет”, 1911), Живка Топаловића („Граничне међе између умишљаја и нехата”, 1913), Симе М. Марковића („Општа Рихартијева једначина првог реда” 1913).

Забележено је и да је неколико докторских теза одбрањено на Православном богословском факултету од новембра 1945. до марта 1946. године.

Рекордан прилив 2016. године

У Универзитетску библиотеку „Светозар Марковић” стижу све дисертације одбрањене на Универзитету у Београду. Године 2015. стигло их је око 700, годину дана касније око хиљаду, а прошле године петсто. Читање укоричених примерака доктората је нешто слабије: прошле године из магацина библиотеке изнето је 450 дисертација, а ове године, до сада, око триста.

Драгоцени докторати

Једна од драгоцености Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић” је сајт http://inoteze.unilib.rs на коме се налазе дигитализоване верзије докторских дисертација наших познатих научника који су докторирали крајем 19. или почетком 20. века на иностраним универзитетима. Од тих 59 теза, колико их је укупно на овом сајту, интересовање ће свакако побудити радови Михаила Петровића Аласа, Михајла Пупина, Јована Скерлића, Валтазара Богишића, Бранислава Петронијевића, Ивана Ђаје, Александра Белића и других.

Њихове дисертације су писане на немачком или француском језику, па су и њихова имена томе прилагођена. Михаило Петровић је Michel M. Petrowitch, Михајло Пупин је Michael Pupin, Јован Скерлић је Jean Skerlitch итд.

Приватни заостају

На сајту заједничког портала свих докторских дисертација у Србији (Нардус) наведено је колико сваки универзитет има дигитализованих докторских дисертација. Далеко испред свих је Универзитет у Београду, са 4.353 рада у електронској форми, Нови Сад има 1.448, Ниш 609, док приватни универзитети у том погледу знатно заостају. Сингидунум има 105, Универзитет привредна академија 101, „Џон Незбит” 80, а Универзитет Унион 36 дисертација у електронској форми.