Баваништанска депонија није „дивља”, али смрди

Баваниште – У јужнобанатском селу Баваниште у општини Ковин са око две хиљаде кућа од којих је четвртина празна, већ деценију је отворен позив функционерима да посете њихову депонију. Кажу, гостопримство није лепо одбити. Не би је тешко ни пронашли, јер иако званично није „дивља” смрди као да јесте, а ради лакше оријентације, додају, помоћи ће им становници дела села Брег у чије баште, дворишта и куће „удара”.

„Ово што видите и овако изгледа страшно, а дубоко је пет метара. ’Комуналац’ довози камионе ђубрета, наплаћује услугу, али ово је по свему дивља депонија. Ноћу приколицама доноси ко шта стигне – белу технику и компјутере, цркнуте свиње, изнутрице из кланице... Шинтери овде пуштају псе луталице. Има угинулих животиња, пластике, гума, акумулатора, хемикалија, цигала, шута… Кад дуне кошава најлон кесе нам напуне дворишта, па их скупљамо у џакове и враћамо назад. Да би дошли до гвожђа, а да не претурају, Роми запале отпад покупе шта им треба и побегну. ’Наше’ ђубриште тиња недељама и тада не можемо ни да дишемо, а сада када пале стрњишта још је и горе”, тврде прве комшије. Изгледа да је само „њихов” проблем што се неко досетио, да уз куће које су ту више од четири деценије, смести депонију. Живе, кажу, у облацима неподношљивог смрада и дима, прозоре не отварају ни дању ни ноћу, у двориштима не седе. Кад депонија гори у страху су да их ватра не запали, а ватрогасна јединица из Ковина посећује их сваке недеље бар једном.

И тако дуже од петнаест година. На жичану ограду око депоније, која је некада била међа и препрека за неовлашћени улазак, подсећа тек неколико металних стубова. Нема више ни две металне капије, а чуварева кућица је у последњој фази разградње. На ободима депоније су баште са поврћем и воћем, њиве са усевима и далековод од 30.000 волти... Све је то тик уз тоне ђубрета, а смрад је неиздржив.

Пидике, како зову мештане, су се небројано пута жалиле комуналној инспекцији, штрајковали блокирајући пут ка депонији, па и одбијали да плаћају рачуне за одношење смећа, али су им једино остале тужбе и решења о принудној наплати. Помоћ су тражили и од општине, власти су се смењивале, али одговор је увек био исти – пара нема за друга решења.

„Ово није ’дивља’, већ сеоска, али папиролошки нелегализована депонија, и не разликује од осталих. Нигде у околини нема стандардизоване регионалне депоније, јер је то скуп и обиман пројекат. Својевремено је месна заједница Баваниште организовала чуваре и присмотре, али се испоставило да за то нема ни овлашћења ни довољно средстава, а формирање чуварских служби у 11 месних заједница значило би ангажовање бар педесетак људи, које не можемо ни да запослимо, ни да платимо. У међувремену ’Комуналац’ се труди да баваништанску депонију редовно и по утврђеном распореду празни и чисти, док се проблеми системски не реше”, каже за „Политику” Ђура Црепајски, општинар задужен за комунална питања.

Трајнијег решења, према његовим речима, за сада нема. Подсећа да је пре неколико година било покушаја да се обједињено сметлиште за Ковин, Смедерево и Пожаревац „смести” у Смедеревску Паланку, али је та идеја изазвала протесте локалног становништва. Такво решење тражи огромна улагања за која ниједна од поменутих општина нема снаге, а нема међу њима ни расположења да постану регионално одлагалиште отпада, закључује Црепајски.