Загонетка Дмитрија Медведева

На дан када Дмитриј Анатољевич Медведев (42) постаје председник највеће земље на свету, једно једноставно питање као да и даље остаје да лебди у ваздуху: како ће владати Путинов наследник?

Сетимо се, када је тачно у подне, 31. децембра 1999, тадашњи шеф руске државе Борис Јељцин обзнанио да се повлачи и да сва своја председничка овлашћења преноси (привремено, до избора) на премијера Владимира Путина, свет се, такође, нашао у приличној недоумици. Наслови свих светских медија тих дана, па и месеци, гласили су исто: ко сте ви Владимире Владимировичу?

Одговор је стизао полако, у малим дозама, као на кашичицу. Његов најинтригантнији залогај свакако је био податак да је реч о некадашњем (успешном) припаднику Комитета госудраственој безопасности (Службе државне безбедности), у свету познатијег по скраћеници КГБ! На западу, навиклом на клишеа, већ је и сама поменута одредница указивала на могуће извесно затварање Русије, повратак сопственим вредностима, улудо изгубљеним у процесу јељциновске транзиције, и јачање државе као такве. На унутрашњем и на спољном плану. Тешко је рећи да је овакво схватање било погрешно. Погрешна је била процена размера целог процеса.

Ни Стаљин, ни Горбачов

Са Медведевим ствари би требало да буду потпуно другачије, па ипак нису. Иако се о њему, практично, све зна – од школовања и рада у Санкт Петербургу, па преко пријатељевања са „питеровцима“ покојног градоначелника Анатолија Собчака, и Путином посебно, све до доласка у Москву – једно остаје непознато: какву ће политику водити када се смести у најважнију просторију у Кремљу.

Тешко је, наиме, замислити Медведева како, као некада Јосиф Висарионович Стаљин, шаље милионе људи са једног на други крај огромног руског (совјетског) пространства зарад неке фиктивне националне равнотеже, или потреба убрзане индустријализације. Тешко га је замислити и како, као хладноратовски тешкаш Никита Хрушчов лупа ципелом по скамијама током заседања Генералне скупштине УН, у згради на Ист Риверу, у Њујорку.

Не личи Медведев много ни на Леонида Брежњева, љубитеља скупоцених аутомобила и честу мету вицева, али у чије време је живот у земљи совјета, како тврде савременици, био најлагоднији. Па ни на Михаила Горбачова, на чија је политичка плећа утиснут жиг растурача СССР-а, мада је целом послу највише кумовао његов наследник Борис Јељцин. Остаје, дакле, као рационално, само поређење са Владимиром Путином. Барем док се не покаже другачије.

Али, каква год била поређења Медведева са претходницима, чињеница је да ће он свој председнички мандат вршити у околностима какве ни једном од поменутих (и непоменутих), стицајем историјских околности, нису биле дате. Ово се, пре свега, односи на позицију Русије у политичкој арени на Старом континенту.

Једно је сигурно: главни партнер Русије – Европа – последњих година је постала стециште нехаризматичних лидера. Од Велике Британије па до балтичких земаља на северу, Немачке на истоку, или Средоземља на југу (изузмимо овом приликом италијанског председника Силвија Берлусконија), на највишим државничким позицијама су људи без праве визије, једноставно речено – пуки апаратчици. Стари континент се, кроз ширење Европске уније, све више претвара у сурогат америчког „мелтинг пота“, социјалног процеса из 18. и 19. века, у којем су се дошљаци са свих крајева света на новом континенту стапали у једну јединствену (над)нацију. 

Дмитриј Медведев као саговорнике, дакле, неће имати „државотворце“, него „државне чиновнике“ од чијег личног деловања мало шта зависи. Мање због њих самих а више због бирократских клишеа велике ЕУ који својим носиоцима, једноставно, не дозвољавају претерану самоиницијативу. За Медведева би се то могло показати као адут. Навикао да ствари посматра прагматично и да једнако тако делује, он ће се, у ствари, наћи у окружењу које му по свему одговара. Ту би његово велико знање и преговарачки таленат могли да донесу праве плодове постпутиновској Русији.

Логика империје

Истовремено, „европски чиновници“ су свесни да иза Медведева, као браник, остаје Владимир Путин, сада „само“ премијер, али и даље по свему најјача личност у Русији. Не треба стога ни сумњати да ће новоустоличени председник, барем у почетку, у светским престоницама бити приман са највећим опрезом.

Играње на карту евентуалног несагласја у руском лидерском двојцу ретко коме пада на памет. На крају крајева, Путин и Медведев су тандем који се уигравао скоро 20 година. И што је можда и најважније, Русија је повратила имиџ империје, а са људима који воде империју мора се опходити са дужном пажњом. 

Испада да новог руског председника, иако се о њему све зна, многи још увек нису сасвим „прочитали“. Западњацима је ипак најтеже да сваре чињеницу да се Путин није одлучио за „прилагођавање“ устава и сопствени останак на кормилу земље. То није императорски. Иза тога мора да се нешто крије. Као и иза подршке Медведеву. Али шта?