Тара се у Дрини огледа

Слика је тог сунчаног дана била више него идилична: док су једни брали кукуруз са њива подно планине Таре, други су пецали у Дрини, која је вапила за кишом и много воде. Они који су уживали у ресторану изнад слапова речице Врело били су туристи јер се, баш на том месту у Перућцу, са висине од десетак метара, она обрушава у Дрину.

Путујемо у Бајину Башту, Перућац и у манастир Рачу. Успут пролазимо кроз љупка, горштачка места, са честитим и гостопримљивим људима. Они, можда, у много чему оскудевају, али никако у чистом ваздуху, нетакнутој природи и здравој храни. Тога имају у изобиљу. У Бајиној Башти нам менаџер Владан Тодоровић подробно објашњава историјат места и одмах, на почетку, саветује „да, ако не пробамо њихову чувену ракију клековачу, као да овде нисмо ни били”.

– Толико о њој бринемо, од три до пет година одлежава у храстовим бурадима, да нам је просто жао кад гост оде, а не проба макар гутљај-два – упоран је наш домаћин.

Водопади за очи и душу

Од Бајине Баште до Перућца има око 13 километара. Да није природних лепота, место се ни по чему не би разликовало од осталих у овом крају. Срећом, има и приватних кућа чији власници прихватају госте жељне одмора, тишине, домаће хране, пецања, свеже пастрмке из оближњег рибњака која је и специјалитет овдашњих ресторана.

По чему је Перућац препознатљив? Најпре, ту је Хидроелектрана „Бајина Башта”, као и велико акумулационо језеро које је због бране и направљено и због чега је на том месту Дрина преграђена. Кренете ли да се возите чамцем или бродом по језеру, пре него што се поремети то огромно водено огледало, видећете како се Тара у Дрини огледа. Њих две су сестре, комшинице, сапатнице, зато што су се нагледале лепих и ружних тренутака, добрих и лоших људи, ратова.

Река Врело је позната и под именом Година, и највећа је атракција Перућца. Кажу и да је најкраћа река Европе: дугачка је 365 метара, колико има дана у години. Идемо, најпре, тамо где извире из велике стене, а затим прави водопад. Пратимо њен ток, на појединим местима као да тече лењо, „бистра је као око”, а онда кад прође испод великог бетонског моста, наилази на нове препреке у виду камена и жила од столетног дрвећа, хучи, пени и стрмоглаво јури у Дрину. Изнад водопада је башта ресторана, право место за уживање и добар залогај.

Читав овај крај припада Националном парку „Тара”, са истоименом планином, делом кањона Дрине и планином Звијездом. Богата је Тара изворима, потоцима и мањим рекама, може да се подичи и великим пространством шума, баш као и дивљим животињама, где медвед заузима почасно место, затим клеком, печуркама, лековитим биљем. Хидроелектрана у Перућцу је грандиозан објекат, висине 93 метра. Кад је Дрина ту заустављена, створено је језеро дужине око 55 километара, а дубине између 60 и 80 метара. То су подаци које ће вам саопштити сваки водич, а онда и подсетити како се Дрином сплавари читав век, да се на њој одржава позната јулска регата и да постоји још једно вештачко језеро.

То су Заовине, на планини Тари, стварано од 1975. до 1983. године, преграђивањем тока Белог Рзава, на надморској висини од 958 метара. Дубина језера је 110 метара и оно је, заправо, акумулација реверзибилне ХЕ „Бајина Башта” са којом је повезано вертикалним цевоводом. Вода је веома чиста, и са мањим пречишћавањем користи се за пиће.

Манастир Рача често пљачкан

Кад се у Перућцу, или на Тари, свеједно, добро одморите, гледајући реку Врело, њене водопаде, или после шетње столетним шумама, а ви пут под ноге па у манастир Рачу. Од Бајине Баште је удаљен око шест километара. Смештен на обронцима Таре, где река Рача излази из свог живописног кањона, светиња вернике и туристе дочекује беспрекорно уређена, посебно порта, конаци, чесма, ризница. Пут од Баште до манастира није лош, мада би они који о њему брину могли чешће да га „надгледају”, а то значи и да га поправљају. Јер, овде, осим путничких аутомобила, стижу и аутобуси.

За манастир важи да га је у 13. веку подигао краљ Драгутин, као своју задужбину, а данашњи изглед је добио 1835. године, после два рушења до темеља. У манастирском летопису смо прочитали да га је пред Први српски устанак обновио игуман Хаџи Милентије Стефановић, један од вођа устанка против Турака. У знак одмазде, Турци спаљују манастир до темеља, а онда је 1813. године обновљен захваљујући залагању Милоша Обреновића.

Седимо на трему куће у којој се продају иконе, сувенири, свеће, књиге. На све стране растиње и брижно неговано цвеће. У једном тренутку неко од туриста нам маше, показујући чесму.

– Обавезно да се умијете овом водом. Лековита је – каже незнанац, готово шапатом.

Чува манастир многе, изузетно вредне предмете. Између осталог, Србљак из 1761. године, руско издање Јеванђеља из 12. века, војводски барјак игумана Хаџи Милентија. Иконостас је дело Георгија Бакаловића из 1840. године, за који многи тврде да је један од најлепших у Србији. Поносни су и на Рачанску преписивачку школу, јер су монаси, уз преписивање књига, израђивали и цртеже којима су их осликавали. До сада је откривено око 40 таквих записа и 15 богослужених књига. Ено их у многим европским музејима.

Гости који уживају у кућама, или како их овде називају вилама у Перућцу, често воле, кад је лепо време, да столове и столице поставе на обали реке Врело и да тако проведу највећи део дана. Ту се руча, дрема, слуша се музика, деца се играју. Срећом, сви чувају природу, посебно реку. Приликом нашег боравка, нисмо видели да је река прљава. Једино што квари утисак јесу нахерене куће у центру места. Али, ко ће туристима угодити.

МОНАСИ САЧУВАЛИ ЈЕВАНЂЕЉЕ

У Другом светском рату у манастиру Рача чувано је Мирослављево јеванђеље. Према ономе што се зна, то се догодило од 1941. до 1943. године, када су монаси успели да сакрију и да сачувају од уништења или крађе најстарију српску књигу написану у 12. веку, истовремено најстарију књигу наше књижевности. Манастир су, на почетку рата, опљачкали Немци, а потом су хорде бугарских војника спалиле конак. Део светих мошти краља Драгутина такође се чувају у светињи. Црква брвнара у месту Дуб потиче из 1792. године, и једна је од најлепших таквих грађевина у Србији..

КАКО ЈЕ БАШТА ДОБИЛА ИМЕ?

Према историјским подацима, најстарије насеље у овом крају потиче из неолита, и на два и по километра је од Бајине Баште. Постоји неколико легенди о имену града. Једна је да је у доба владавине Турака овде живео извесни Турчин Баја који је имао велике баште, па је по њему и настало име. Бољи привредни раст места почиње 1966. пуштањем у рад хидроцентрале у Перућцу. Развоју вароши доприноси и гранични прелаз са БиХ.

На локалитету „Мраморје” у Перућцу постоји средњовековно гробље са надгробним споменицима – стећцима из 14. и 15. века, који су номиновани за Унескову листу светске културне баштине.