Дигитални потомци инџинира

Њихова дела су свуда око нас. У машинама и алатима, погонским моторима, енергетским постројењима. У системима попут водовода, даљинског грејања, транспорта. Они пројектују конструкције и испитују материјале. Имају кључну улогу у војној индустрији. Они су инжењери машинства. 
Многи од њих знања су стицали на београдском Машинском факултету, образовној установи која ће 27. новембра свечано прославити седамдесет година постојања. Биће то прилика да се сликом, речју и експонатима ослика „завичај” златне епохе српске и југословенске индустрије и расадник знања из кога су поникле катедре машинства у Новом Саду, Нишу, Крагујевцу, Краљеву, Подгорици, Сарајеву... 
Историја новог доба почела је готово век након што је указом кнеза Александра Карађорђевића 1846. у Топчидеру основана Инџинирска школа, у којој су се образовали први српски инжењери. У социјалистичкој Југославији, машинству је припало царство небеско – моћна индустрија оплемењена знањем наших стручњака досегла је до врхунских борбених авиона и хеликоптера. Осим освајања висина, машинци су дубоку бразду заорали и у производњи пољопривредне механизације. Свој печат утиснули су и готово свему између неба и земље. Године распада велике државе, ратови и економско пропадање, много тога су збрисале. Али не и затрле. Доказ је и Машински факултет Универзитета у Београду. Тај сачувани зупчаник знања сада је у мисији покретања нове индустријализације Србије.
– Циљ нам је да постанемо шампиони дигитализације машинског инжењерства, од осмишљавања и израде техничких нацрта до производње и продаје. Постојећа постројења морају да буду оплемењена модерним технологијама, као што је нужно да и научна и стручна знања буду освежена најновијим сазнањима до којих се дошло у свету – каже проф. др Радивоје Митровић, декан Машинског факултета. 
Ова високошколска установа већ неколико година привредом и академском заједницом „шири еванђеље” о могућностима које нам отвара дигитализација, односно Индустрија 4.0, која почива на интеграцији производних, информационих и комуникационих технологија. Занимљиво је да је такав концепт, теоријски и практично, још шездесетих година био прихваћен у српском машинству: развијани су индустријски роботи, технолошки програми, интелигентни системи за монтажу... 

– Сада смо сведоци парадокса који морамо да превазиђемо: имамо врхунску науку, али готово у целости изостаје претварање истраживачких резултата у конкретне производе и услуге. Зато као факултет много радимо не само на унапређе

и предузетничког духа студената. Доказ да смо на добром путу су међународни успеси с пројектом тркачког болида „Друмска стрела”, затим с пловилима које су конструисали наши студенти, бројна техничка решења 3Д штампача, дронови, симулатори лета и прототипи разних других производа – истиче декан Митровић.
Тренутно је на „Машинцу” више од 3.000 академаца на основним, мастер и докторским студијама. У настави и научним истраживањима ангажовано је 84 редовна и 37 ванредних професора, 42 доцента и 43 асистента. Научни и образовни рад организован је у 24 катедре, а студенти могу да се определе за један од укупно 21 смера. Ускоро се очекује и увођење новог студијског програма – Информационе технологије у машинству. 
Током седам деценија постојања, Машински факултет створио је армију од више од 24.000 инжењера и близу 1.000 доктора наука. Квалитет кадрова убедљиво потврђује – тржиште. Понајвише оно западно, на коме су и тражени и цењени. Међутим, последњих година и овдашњи послодавци, инострани и домаћи, пред здањем Машинца рецитују ону Шантићеву „Остајте овдје”. Вољни су да запосле и студенте којима је до дипломе остало и неколико испита, а месечна плата коју им нуде није мања од 90.000 динара.