Причаоница која спречава ратове

Њујорк – На питање шта сматрају највећим достигнућем Уједињених нација, већина запослених у овој организацији ће вероватно рећи да је то очување светског мира и успешно превентивно деловање против понављања ужаса и страхота са којима се човечанство сусрело у Другом светском рату. Упркос различитим, мање или више утемељеним критикама на рачун светске организације, чињеница је да се период без глобалног сукоба подударио са почетком њеног рада 1945. године. „Уједињене нације су између осталог место дијалога, а дијалог углавном представља баријеру за конфликт”, рећи ће „Политици” Алисон Смејл, генерална подсекретарка УН за глобалне комуникације. О томе како људи широм света виде Уједињене нације, који су главни стереотипи и заблуде о организацији, као и шта организација значи за њих лично, осим са госпођом Смејл разговарали смо са још једним високим функционером са Ист ривера – Махером Насером једним од директора у Департману за јавно информисање.

„Уједињене нације представљају јединствену платформу на којој могу да се окупе све светске нације. Не могу да замислим ниједно друго место на којем би у тренутној ситуацији САД и Русија могли да имају исту врсту дијалога”, објашњава Смејлова, која је пре доласка на Ист ривер четири деценије радила као новинарка и уредница неких од најпрестижнијих светских медија попут „Њујорк тајмса” или АП.

„Неко би могао да каже да се овде само прича, али хајде да се сетимо максиме Винстона Черчила да је боље водити и веома дуге дискусије него ратовати.”

За Махера Насера „УН представљају више од посла” јер су, како објашњава, још у раном детињству постале део његовог живота када је „као палестинска избеглица са пет година кренуо у школу коју су водиле УН”.

Ипак, иако су УН од свог оснивања имале бројне успешне акције и иницијативе, многи би се сложили да је вероватно највећи искорак направљен пре три године када је 2015. усвојена Агенда до 2030, стратешки документ светске организације који подразумева циљеве одрживог развоја (ЦОР), а чији је и Србија потписница. Седамнаест ЦОР-а договорено је како би се од планете за будуће генерације направило боље место за живот и они покривају изазове од борбе против сиромаштва и глади до смањења неједнакости или заштите живота под водом.

Иако су сви ЦОР међусобно повезани и испреплетени, питамо наше саговорнике који од њих седамнаест би издвојили као посебно важан.

„Број пет – родна равноправност”, нема дилеме Алисон Смејл док Махер Насер издваја ЦОР број 16 – мир, правду и снажне институције.

„Овај циљ одрживог развоја можда не добија пажњу јавности као неки други, али мени се чини да он у ствари представља предуслов за испуњење других циљева. Тек кад имате мир можете говорити о одрживом развоју, а ЦОР број 16 осим тога говори о доброј владавини и могућности да се створе институције које добро управљају”, објашњава Насер.

На путу испуњења циљева зацртаних Агендом до 2030. Уједињене нације се сусрећу са бројним изазовима и препрекама и оне често нису видљиве на први поглед, будући да већина људи идентификује светску организацију искључиво са деловањем, Савета безбедности, Генералне скупштине или Секретаријата, објашњавају саговорници „Политике”. Искорењивање сиромаштва или помоћ милионима избеглица и миграната није могућа само на нивоу политичких одлука донетих на врху него у великој мери зависи од ангажованости агенција Уједињених нација на терену.

„Када ме пријатељи питају да им конкретно објасним шта је то што наша организација ради, кажем им: ’Ето, на пример омогућава милионима гладних становника ове планете да преживе’”, истиче Алисон Смејл и додаје да је честа погрешна перцепција о светској организацији сигнал да очигледно још много тога треба да се уради како би се у јавност послала права слика.

„Једино Уједињене нације могу да спроводе мировне мисије, једино УН могу да достављају хуманитарну помоћ у великим количинама, једино УН уз одсуство САД могу да говоре о климатским променама и начинима на које се оне сузбијају и једино УН могу да заиста пропагирају недискриминаторан поглед на род”, појашњава наша саговорница.

Тема која од оснивања прати рад светске организације јесте реформа њеног апарата, превасходно његовог најмоћнијег дела – Савета безбедности.

Да ли тренутно стање у СБУН са пет сталних чланица са правом вета, верно одсликава стање у свету 21. века? Да ли је тај однос фер?

Око одговора на ова питања нико иоле упућен у дешавања у свету не би вероватно имао дилему. Проблем наступа код дискусије како овакву ситуацију променити.

За разговор на тему реформе Уједињених нација на Ист риверу није лако наћи саговорника који би званично говорио за новине. Опште је место, међутим, да земље попут Бразила, Јапана, Индије или Немачке одавно сањају сталну столицу у Савету безбедности. Срећу им кваре углавном комшије које ту привилегију имају од оснивања УН. Какве су шансе да у скоријој будућности гледамо другачији Савет безбедности УН ефектно је сумирао један саговорник „Политике” који је желео да остане анониман: „За такав сценарио било би потребно да се догоди Трећи светски рат и да у њему победите и да онда себи доделите место сталне чланице СБ УН.”

Било би међутим погрешно причу о Уједињеним нацијама свести искључиво на политички ниво. Већ поменути циљеви одрживог развоја, како оцењује Алисон Смејл, представљају оквир за свет какав данашње генерације желе да оставе млађима. У испуњавању циљева подједнако је важна како политика на нивоу државе тако и потези који се воде на локалу, али и они које вуку појединци. Махер Насер нам прича како је трчећи маратон дао свој допринос остварењу ЦОР број четири који се тиче квалитетног образовања.

„Нисам спортиста, али сам истрчао три маратона и мрзео сам то. Идеја да трчим њујоршки маратон пала ми је на памет када сам постао свестан могућности да на тај начин прикупим новац за стипендије за студирање палестинских девојака. Знате, за жене на Блиском истоку образовање је једино оружје које имају да би уопште могле да размишљају о будућности и напретку у животу и могућности да постану независне”, прича Насер, који је на крају истрчао три маратона што је било довољно за стипендирање седам палестинских девојака.

Он истиче да је један од задатака УН да покушају да у појединцима пробуде нагон да понекад ураде и ствари које им се не раде како би помогли неком другом.

„Тешко да могу да замислим да је некоме занимљиво да трчи пет сати и још да се припрема за то. За мене је то био главни зазов, да натерам себе да урадим нешто што ми се не свиђа, али ми је награда била да успем да променим нечији живот.”

За Алисон Смејл је пак долазак у УН из света новинарства представљао истовремено и промену и логичан наставак каријере шефице дописништва „Њујорк тајмса” у Берлину.

„Током целе своје каријере као новинарка и уредница бавила сам се међународним односима, па у том смислу прелазак у УН није био проблем. Истина, овде постоје неке бирократске зачкољице, али је светска организација такође место у којем се води дијалог који обликује свет.”

А да ли је понекад „засврбе прсти” да извести о важности одлука донесених на састанцима којима присуствује Смејлова одговара:

„Често осетим како се буди мој новинарски нагон да напишем причу, али она би била заснована на поверљивим информацијама које не смем да откривам.”

Савет безбедности у воцап групи

Иако је Савет безбедности УН често поприште сударања различитих интереса глобалних играча, чини се да представници земаља чланица (укупно 15, укључујући пет сталних са правом вета) негују много боље односе него што би се на први поглед могло закључити. Како је „Политици” речено на Ист риверу чланови СБ УН су направили групу на платформи за бесплатну размену текстуалних порука „Воцапу” у којој се редовно договарају око бројних незваничних тема. Примера ради, сви чланови СБ УН били су позвани да проведу викенд на имању сада већ одлазеће амбасадорке САД при УН Ники Хејли у Јужној Каролини. Спречио их је међутим ураган „Флоренс”, па је план померен за неко боље време.