Са групом ирачких војника до историјске победе

Кошаркашки стручњак Братислав Бата Ђорђевић, први тренер који је подигао „Политикин” пехар намењен прваку Југославије (са Црвеном звездом 1972), победио је два пута у истој сезони Реал и урадио много тога у спорту и кошарци, али једна ствар ће заувек остати подебљаним словима уписана у светским алманасима: највећа победа у званичним такмичењима Светске кошаркашке федерације (ФИБА). Репрезентација Ирака је са њим на Азијским играма у Њу Делхију 1982. године савладала Јемен са 218 поена разлике – 251:33!

– У то време водио се ирачко-ирански рат и сви најбољи играчи Ирака, чланови репрезентације, били су у војсци, у касарни која се налазила поред једне фантастичне хале – говори Ђорђевић. – Почетком 1982. од Кинеза сам преузео репрезентацију, а исте године довео сам их у Београд, где смо имали 15 дана припрема. Цела екипа била је једног дана гост код нас у стану, где је моја супруга Мима направила феноменалну вечеру, а били су присутни и моји синови Саша и Миша. Да би нам се одужили, један од играча Аднан почео је да пева ирачке песме, остали су давали ритам, а онда су сви устали и направили невиђени спектакл у нашој дневној соби.

Пошто је рекорд забележен на званичној Фибиној утакмици, нашао се у Гинисовој књизи рекорда. На питање, како је уопште било могуће да се оствари победа од 218 поена разлике, Ђорђевић каже:

– Играчи Ирака су ме брзо прихватили. Имали смо осам месеци доброг тренинга, уочи Азијских игара у Њу Делхију. Нормално, такав резултат није био плод тактике. Једноставно, играли смо пресинг на целом терену јер смо били знатно бољи од њих. Они су нам убацивали лопте у руке а ми смо одмах убацивали у кош. Ушли смо у пуцањ који је трајао свих 40 минута. Прво полувреме смо добили са 131:16. У минуту смо давали и по 12 поена.

Ђорђевић је у кошарци безмало седам деценија, а превалио је у њој пут од играча Радничког са Црвеног крста до данас, када се појављује и као демонстратор на неким камповима. Са супругом Мимом (наставник физичког васпитања) и синовима Александром (селектор репрезентације Србије) и Мишом (некадашњи јуниор Партизана) и њиховим породицама чини велику спортску фамилију, базирану изнад свега на тимском духу. Пошто му пријатељи стално говоре да му завиде што у тим годинама изгледа као да има 20 мање, он објашњава да је породица један од кључних разлога за то:

– Петоро унучади, два сина, две снаје, супруга Мима, то је та екипа која одржава Бату Ђорђевића. Читавог живота позитивно мислим, бавим се стварима којима ја желим, независтан сам – што је такође много важно, дружим се са младима и много се крећем. И данас одем три-четири пута годишње на скијање, лети пливам, свакодневно шетам, крећем се, возим ауто… Највише ме одржава рад и активност окренута новим идејама.

Последње 22 године, откако је у пензији, учествовао је у десетинама спортских и хуманитарних догађаја и био оснивач кампова, турнира, магазина, ТВ емисија, па и школа.

– Не престајем да радим, стално су ту неки пројекти. Направили смо и школу која се бави предузетништвом у спорту, да не кукамо стално да нема пара, већ да их сами зарадимо. Пре два месеца, први пут председавам нечим: основали смо удружење „Живимо здравије”, где смо окупили 70 еминентних људи, доктора, професора, спортских и културних радника. Желимо да помогнемо остварењу планова важних за целу нацију, ма колико то звучало претенциозно. Највише нас интересују најмлађи и они у средњем добу. Амбиција свих родитеља је да дете буде здраво, а то је немогуће без одређене физичке активности, а она би требало да буде свакодневна ствар, начин живота који мора да почне да доминира у Србији у којој се тренутно само четири одсто популације бави физичким активностима. Стално слушамо о гојазности, кифози, сколиози и осталим хроничним болести које су изазвале нове технологије. Ми нећемо констатације, већ желимо да понудимо решења. А имамо људе за то.