Суботичке шампионке у копачкама

Суботица – На помен фудбала за већину је прва асоцијација мушки тим, међутим, у Суботици је ситуација другачија и у последњих осам година женски фудбалски клуб Спартак је тај који проноси име града у овом спорту. ЖФК Спартак је неприкосновени првак државе од 2010. године. Осам пута заредом су прваци државе, сваке године од тада иду у квалификације за Лигу шампиона Европе, а четири пута су као прваци групе и ушле у Лигу шампиона. У Србији постоји између 30 и 40 женских фудбалских клубова, али за оне који не могу без спортске статистике треба рећи да су прошле године фудбалерке Спартака дале 86 голова, а примиле три. Пре неколико седмица играјући против Бајерна из Минхена распродале су стадион „Бачке” што је успех који не постиже ни мушка екипа.

Марија Илић и Виолета Словић, капитен тима, биле су ту када је стваран успех Спартака.

„Нисам се одмах преселила за Суботицу из Смедерева, прво сам путовала викендом, али након шест месеци када су стигле и друге девојке са којима сам се познавала, прешла сам да живим у Суботици”, прича нам Марија. Виолета је у родном Крагујевцу играла у клубу који је био при дну табеле: „Када сам добила позив клуб је имао велике амбиције, да са другог места постане шампион за неколико година.”

Успех је дошао брже. „Мало ко је очекивао да ћемо срушити Машинац који је 25 година био првак државе. Али, добро смо радиле, можда је наш клуб у том тренутку био играчки слабији али имале смо бољи тимски дух и победиле смо Машинац у центру Ниша”, сећа се Виолета Словић.

Од тада је кренула њихова победничка серија, а у њеном центру је осим непрестаног тренинга издржљивости, снаге, спретности где се ништа не препушта случају, управо тај тимски дух. Зато је Милица Костић била поносна када је пре три и по године позвана да из Крушевца дође да буде голман екипе, и ни тренутка није размишљала.

У првом тиму Спартака играју најбоље спортисткиње из клубова у Србији. Увек је било и странкиња, тренутно су у тиму девојке из Гане и из САД. „Битно је да и оне учествују у формирању атмосфере”, каже Милица и додаје да је код њих у свлачионици увек смех, чује се музика и шала, а Марија објашњава: „Постоје правила која поштујемо, хијерархија, капитен и задатак свих нас је да градимо добро атмосферу.” Марија је покушала да игра и у другом клубу, али се након шест месеци вратила јер није могла да прихвати да нема дисциплине и одговорности.

Као капитен тима Виолета Словић на неки начин задужена је и да постави тон међу девојкама. „Наш циљ је да будемо што бољи људи оријентисани на тим, клуб се није либио да одстрани и најбољег играча уколико се не уклопи. Много држимо до тога чак и изван терена.”

Предрасуде према женском фудбалу не постоје у њиховом свету где спортска дисциплина и усредсређеност ка циљу не остављају времена за бављење таквим разликама. Све три причају да су фудбал играле одмалена са браћом, дечацима из улице и да их је спретност стављала у исти ранг са њима. Једини тренутак када морају да објашњавају свој избор је када упознају младиће чија реакција је: „Ма, није истина да си фудбалерка.”

„Женски спорт је запостављен у односу на мушки, а опет, какве само спортисткиње имамо: Ивану Шпановић, одбојкашице, оне су амбасадорке врхунског спорта у Србији. У Суботици нисмо осетиле предрасуде, имамо групу наших сталних навијача који нас прате и на тренинзима и на утакмицама, људи нас препознају на улици и честитају нам. Женски фудбал је у узлазној путањи и то је до 2010. године било незамисливо”, објашњава Виолета Словић.

Све три девојке су студенти, али фудбал је њихов живот коме посвећују највећи део времена. Суботица је постала њихов нови дом, у коме су кажу стасале и играчки и као личности.

„Живот је постао другачији од оног стандардног, школа, учење и дружење”, каже Милица а Марија надопуњује да су раније сазреле јер су одвојене од породице због спорта. „Развиле смо се у сваком правцу, имамо спортску културу, дисциплиноване смо, поштујемо своје и туђе време, доста смо путовале и то је позитивно утицало на нас”, каже Виолета Словић.