На крају лета

Данима размишљам о својој колумни. И како да се зове, и о чему да се пише, и како не бити досадан, и како бити користан.

Као и кад правим слику, тражим дубљи разлог зашто, не да бих ја у њој уживала него да она постане неопходна. Увек сам се питала како би било да не постоје све оне слике, сва музика, сви текстови, каква би пустош владала овим светом. Да појединци нису желели да негде нешто оставе, почев од оне пећине која је можда алиби за све остале догађаје на свету. Прва пећина са призорима лова, и можда и пре пећине, што још и није откривено, као податак неког времена, што уметници данас воле да кажу – интервенција. Е, ти први интервенционисти су узели угљен и нацртали неку представу.

И ја сам се вратила на угљен. После толико времена, после толико технолошких могућности, оно што ми највише прија под руком и оно што највише може да изрази тај наш темперамент, почетак, који је на академијама увек везан за угљен. Угљену, као најконкретнијем посреднику између руке, мене и онога на чему је угљен оставио трага. Нема чак ни боје, али пружа неограничене могућности баш зато што нема ничега осим тог дрвета које је сагорело да би угљен настао.

А кад већ говоримo о томе шта је сагорело, ево овог лета горело је све што је могло да гори. И питам се где је та Европска унија, где су "зелени", где је то осећање заједништва. Ако Грчка гори читав месец, са преко 170 пожара, зар грчки премијер мора да затражи помоћ па да се неко сети да помоћ пошаље? И то после месец дана од избијања пожара. А шта све може да изгори за месец дана... Како то да је одједном та земља сама, а овамо статира као део престижне организације која се зове Европска унија. Зар Унија није и у добру и у злу, или постоји само у неком имагинарном добру, док је зло врло присутно, врло актуелно и врло свакодневно. Постоји ли неки уговор међу чланицама да се у таквим ситуацијама помажу међусобно. Мислим да законом треба забранити било какво паљење ватре на отвореном, па и по цену оних корова које наводно треба ватром уништити. А уз коров изгори и оно што је живело годинама.

Мислим да су "зелени" подбацили. Они јуре неки нуклеарни товар, па се страшно труде, а овде на овај очигледан пример ужаса, када све гори, са сивим небом од дима, као да је пао метеорит, а њих нема нигде. Боље би било и да је метеорит, изгледало би природније, него неки роштиљџија. А изгледа да је таквих највише. Где је ту људска солидарност, јер та шума боли свакога, без обзира на то чија је. Или би требало да боли, или ће га прекасно заболети кад не буде више ни ваздуха, ни папира. На чему ће онда штампати ове новине, на компјутеру? На оној чудној машини, која нема ништа своје, то је табла која ти да и не да, при том посредована струјом или вирусима којих је све више. Човек мање оболева него екран.

Да ли је планета спремна на испомоћ глобалних димензија? Кад год се говори о глади, и праве се велики концерти, велики напори да се глад спречи и народ нахрани, после пет година почиње иста прича са истим концертима, са истом глађу, са истим напором – и тако помало у бескрај. Нити се ствар решила, нити су гладни нахрањени. Кад су пожари у питању, ствар гори док не изгори. Једне године је у Америци било 38.000 пожара. Питала сам се да ли је могуће да тако моћна земља нема неки припремљен систем да се ватре угасе пре него што се прошире. И сваке године исто. Где су те формације авиона? Да ли су авиони скупљи од шума? Колико је потребно да се направи један авион, а колико да порасте једно дрво? Како то да не постоји систем и никоме то не пада на памет?

Ако изгоре маслине које су водиле дијалог са Платоном и помагале му да мисли, морам да се запитам: да ли човечанство напредује?