Клавир као партнер

Иако изводи различите жанрове, од романтизма и импресионизма, преко популарне музике и фламенка, до авангарде, шпански пијаниста Марко Мескида ће на премијерном наступу у Београду акценат ставити на џез. То и не чуди, с обзиром на то да млади уметник, који је већ успео да сними педесетак албума, наступа широм света и има четири титуле Каталонске џез асоцијације за музичара године, свира на Београдском џез фестивалу. Пијаниста и композитор, који ће вечерас наступити у Великој сали Дома омладине, признаје у разговору за „Политику” да се радује првом концерту у Београду, и то баш на „историјски тако важном џез фестивалу”.

– Увек, пред сваки концерт, желим да будем инспирисан на сцени, и да публици дарујем своју страст према музици, уз наду да ће она успети да се повеже са тренутком и мојом музиком – истиче Марко Мескида, који је, занимљиво, једини у својој породици који се бави музиком.

– Када сам био дете моји родитељи, који су професори у школи, увидели су моју снажну страст према ритму и певању. Имам неке снимке на касети како певам и свирам перкусије са само три године, и чак мислим да сам већ тада знао да ћу бити музичар. Када сам имао седам година родитељи су ми предложили часове клавира. Од тог тренутка клавир је мој партнер и највећи фокус. И срећан сам што сам музичар, јер музика пружа невероватне моменте заједништва и срећу – каже Марко Мескида.

Студирао је класичну музику, и изводи и даље класична дела, али ипак се определио за џез. Зато питамо шта класици недостаје што му џез пружа.
– Имао сам добро образовање што се тиче класике, али од почетка сам много времена проводио импровизујући. Још док сам студирао класичну музику, и композиторе од Баха и Шопена, преко Бетовена, до Брамса, „преписивао” бих и свирао популарну музику са радија и рок песме како бих могао да разумем како се музика „рађа”. Врло рано сам открио да је у музици најважнија креативност. Није довољно само „читати” и интерпретирати класична дела, већ је неопходно компоновати, импровизовати, и свирати на другачији начин од класичног. Када сам имао 15 година открио сам Елу Фицџералд, Оскара Петерсона, Кита Џерета и Била Еванса, и осетио нешто заиста дубоко што сам желео да истражим – каже Мескида.  

Иако има само 31 годину, већ је снимио педесетак албума (од чега је 16 соло издања, а остатак су заједнички албуми). С обзиром на импресивну бројку, питамо да ли би себе окарактерисао као радохолика?
– Не осећам се баш као радохолик, али последњих десет година радио сам заиста много, намећући себи интензитет, који можда и није потпуно нормалан, ако се упореди са другим уметницима. Живот музичара и јесте веома интензиван. Када сам био тинејџер желео сам да будем професионалан музичар, да будем познат, рок звезда, и да, захваљујући музици, путујем светом. Нисам рок звезда, већ фри-џез пијаниста, али јесам музичар.    

Мескида често ствара и примењену музику за позориште и телевизију, и зато истиче да је веома изазовно компоновати за различите уметничке дисциплине.

– Волим да свирам концерте, али такође волим да будем део других уметничких продукција, и учим од различитих људи – прича наш саговорник, и са поносом истиче недавне наступе у Келнској филхармонији, Палати музике у Барселони, свирку на Токио џез фестивалу, али и концерт у чувеном њујоршком клубу „Блу ноут”.

Рођен је на малом острву Менорка, али већ дуго живи у Барселони. Питамо га шта га је толико привукло каталонској престоници да је тај град одабрао за живот.
– Барселона је врло леп и шармантан град, са медитеранском климом, и добрим животом. За Барселону ме вежу и многа пријатељства. Волим је и зато што је добро повезана са свим другим местима на свету, а и близу је Менорке, острва где моја породица живи. Али, могао бих да живим и негде другде, само ми је важно да сам близу аеродрома…