Приповедач у белом мантилу

Када је ономад, има томе три године, на прочељу зграде Клинике за психијатријске болести, освануо мурал са ликом Лазе Лазаревића, великог приповедача и зачетника српског реализма, многи су се запитали шта ће он ту и како здравствена установа уопште може да се назове по њему.

Јер, заиста, умесно је упитати се какве везе има књижевник из обавезне школске лектире са психијатријском клиником? А има, и те какве!

Mурал је, иначе, био дело Милана Милосављевића, рестауратора из Народне библиотеке Србије и специјалисте за зидно сликарство, који је лик приповедача и лекара верно пренео са једне од оно мало сачуваних фотографија.

Медицини посветио 11 година

Лаза Лазаревић је рођен 1851. године у Шапцу, граду у којем је четврт века раније никла прва болница у обновљеној Србији. Школовање је започео у родном граду. Дипломирао је већ са двадесет година и одмах добио државну стипендију за студије медицине у Паризу. Испречили су се француско-пруски рат, а затим и Париска комуна, па је тек наредне године обновио стипендију, али сада за Берлин и тамошњи медицински факултет који је био један од најпрестижнијих у Европи. Учио је код Рудолфа Вирхофа, Рејмона Дибоа, Хермана фон Хелмхолца (код кога је докторирао и Михаило Пупин).

Студије је прекинуо због српско-турских ратова због којих се вратио у домовину. Иако тек студент, радио је као лекар у пољској болници Тимочке и Дринске дивизије у оба рата.

Лазаревић се медицином бавио непуних једанаест година. Допринос медицини који је дао као клиничар и научник неоправдано слабо је описан у нашој литератури, а та неправда је донекле исправљена тек децембра 2011. године поводом обележавања века и по српске традиције болничког лечења душевних болесника (не рачунајући прибежишта у нашим средњовековним манастирима која су постојала још од почетка 13. века). Зборник његових медицинских радова тада је објавио професор др Милутин Ненадовић, психијатар и некадашњи управник ове здравствене установе. 

На основу тих радова може се закључити да се Лаза Лазаревић с подједнаким успехом бавио офталмологијом, хирургијом, инфектологијом, епидемиологијом, бактериологијом, гинекологијом, а посебно неурологијом, што би могло да заведе на погрешан закључак да је у том „сваштарењу” само лутао око осредњости. Али, није! Био је први српски неуролог који је могао равноправно да стане уз велике европске и светске научнике из те области. Нажалост, он је поживео само четрдесет година... А кад је стизао и да пише, то је једино он знао.

Занимљив је податак да је за једанаест година публиковао 77 научних радова и саопштења, што би и данас за многе његове колеге с много дужим научним и клиничким стажом био недостижан сан... написавши успут само девет приповедака које су га истински прославиле као књижевника.

У Зборнику је потанко описано да је бечки хирург барон Јаромир фон Мунди, након инспекције шабачке болнице, о раду доктора Лазе Лазаревића записао: „Задивљен сам његовом стручном спремом, организацијом и његовим радом”. Дакле, он је још као студент спознао стање наше здравствене службе, а као резултат тога у „Српским новинама” из 1877. године објавио свој први стручни и прилично практичан чланак „О дезинфекцији школа у којима су за време рата биле болнице”.

После Другог српско-турског рата наставио је студије у Берлину које је успешно завршио почетком 1879. године положивши Egzamen rigorozum, да би се посветио изради докторског рада – „Допринос експерименталном проучавању и анализа електролитичког деловања живе на организам”, и већ у марту био промовисан у „доктора целокупног лекарства и хирургије”.

Др Лаза Лазаревић је научнички ореол стекао описом знака којим се поставља поуздана дијагноза оштећења ишијалдичног нерва (nervus ishialdicus) и заслужио епоним у светској литератури зато што је први установио да се бол јавља због истезања овог нерва, а не због притиска мишића на њега како се до тада сматрало.

По завршетку студија и повратку у Београд постао је члан Српског лекарског друштва. Са тридесет година постављен је за примаријуса Унутрашњег (интерног) одељења Опште државне болнице и на тој дужности је остао до 1889. када је прешао у активну војну службу како би био именован за личног лекара краља Милана Обреновића који је некако у то време и абдицирао.

Иако је након његовог прераног одласка било оспоравања да је радио и у области психијатрије, то није тачно. Највероватније да је то била последица суревњивости неких његових колега.

Наиме, Србија је већ 1861. године одлуком кнеза Михаила Обреновића добила прву психијатријску болницу „Дом за с ума сишавше”, а у Докторовој кули, приватној кући др Вита Ромита подигнутој 1824. године.

У њој је 1881. године установљена „Болница за душевне болести“ у коју су пацијенти примани на лечење по налогу суда, што је била пракса и у свим напреднијим државама Европе и Запада.

Допринос психијатрији

У архиви, у документацији Клинике, чува се 156 историја болести из периода између 1880. и 1887. године у које су унете „лекарске сведоџбе”, а педесет је својом руком написао и потписао др Лаза К. Лазаревић. Он је у том периоду прегледао и опсервирао барем трећину свих душевних болесника ондашње Србије и први је раздвојио психијатријске и неуролошке болеснике...

Иначе, колико да се зна, у записницима са седница СЛД забележено је и да је др Лаза Лазаревић говорио о примени плацебо терапије, износећи податак да терапијски учинак на бол има и вода унета инјекцијом, а што је у складу са тадашњим доминантним учењима Шаркоа о хистерији – доцније прихваћеним од неких познатих научника, међу којима су били и Бобински, Бројер, Фројд и многи други.

Дакле, осим што је заслужио место у читанкама, припада му и оно на прочељу психијатријске клинике назване по њему.

Основао први одсек за лечење стараца

Надахнут идејама свог професора Хуферланда о здравој старости, др Лаза Лазаревић је још 1881. година закупио кућу Хаџи Николића, преко пута болнице, уредио одељење за старе са тринаест постеља и водио га као примаријус. Он је тврдио да „старост није ни здравље ни болест и зато стари када оболе морају другачије да се лече, те морају бити одвојени од осталих”.

Званично геријатрија је прво основана у САД 1909. године када је одвојена од интерне медицине, а признање да је први светски геронтолог Лазу Лазаревића је мимоишло, какав је усуд великих личности из малих места.