Хилари се не предаје

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 7.маја–Маратонска трка демократских претендената за председника САД догурала је до парадокса – да је готово завршена а да губитник предлаже да се врпца на циљу помери па да утркивање добије нови смисао. Барак Обама је, наиме, повећао вођство тако да је практично недостижан, али Хилари Клинтон тражи да се промене правила како би опстала у игри.

Није ли дошао тренутак да се Хилари преда – питање је које се сада поставља као кључно, после јучерашњег изјашњавања бирача у Северној Каролини и Индијани. Њене шансе да стигне Обаму по броју делегата и гласова грађана остају у домену теорије – сматрају познаваоци и сугеришу да призна пораз и заустави растакања унутар Демократске партије и њених симпатизера а која „наводе воду на воденицу” републиканског председничког кандидата Џона Мекејна.

Молба за новчану помоћ

Иако је јуче у многољуднијој Северној Каролини изгубила неочекивано убедљиво (са 14 одсто разлике) а међу малобројнијим бирачима Индијане тесно победила (за два процента), чиме је додатно заостала за конкурентом, она се није либила да изјави како сада „пуном брзином” хита ка Белој кући. Одбила је, тако, да призна да је такорећи без изгледа за победу и одбацила позиве да одустане од даљег надметања.

Истовремено је отворено, у почетном делу говора присталицама, синоћ затражила да јој хитно уплате додатне новчане прилоге, уз тврдњу да би тријумфа још могла да се домогне ако се зарачунају гласови из Флориде и Мичигена. Оба та њена апела захтевају „преврате” у обичајима и нормама.

Новац, по правилу, овде више притиче онима који напредују а не онима ( као што је она) који заостају. Затечена у финансијском шкрипцу, Хилари је опет својој кампањи позајмила сопствени новац – уз претходних пет сада још 6,4 милиона долара…

Захтев за урачунавање гласова из Флориде и Мичигена није ништа мање компликован. Руководство странке је, због прекршаја утврђених термина избора, дисквалификовало своје огранке у те две савезне државе, па у њима нису одржана регуларна изјашњавања. Тамо је ипак дошло до „импровизованих” гласања (у Мичигену Обама није био ни на листи, а на Флориди није водио кампању) чије резултате, њој у прилог, Клинтонова третира као своје „реалне победе”.

О њеној иницијативи да се призна недозвољено треба да 31. маја одлучи страначки статутарни комитет. Од 30 чланова тог тела, како рачуна „Лос Анђелес тајмс”, 13 се раније огласило у прилог избору Клинтонове, осам подржава Обаму, док је деветоро неопредељено.

Очигледна је, при том, намера Клинтонове да трку – преуреди, јер, према важећим правилима, губи. Настоји да надметање протегне тако да за коначни исход буде потребно освајање 2.209 (са додацима из Флориде и Мичигена) уместо утврђеног броја од 2.025 делегатских мандата (чијем је достизању Обама на прагу), који званично проглашавају победника, председничког кандидата, на страначкој конвенцији крајем августа.

Евентуална промена правила продубила би расцепе у Демократској партији и довела до драме у којој би можда одлучујућу реч имали „суперделегати” (конгресмени, гувернери и остали по функцији делегирани политичари). Улажу се напори да се таква арбитрирања избегну, како се не би поткопавао демократски процес који је досад запажено повећао активност маса, али Хилари као да не преза од изазивања нових расцепа, који у последње време дижу рејтинг – Мекејну.

На коцки су, чини се, две кључне ствари. Прво – да ли су демократи спремни да се одрекну вишегодишње доминације Клинтонових (Била Клинтона и његове екипе) у странци. Друго – да ли ће у унутрашњим трвењима демократе пропустити шансу да се опет домогну кормила у Белој кући. Победи ли на крају Мекејн, после низа неуспеха његовог републиканца Џорџа Буша, то ће бити мање његовом а више заслугом завађених демократа.

Данас у Вашингтону Хилари се састаје са својим „суперделегатима” и потенцијалним донаторима кампање. Моли, кажу, за „учвршћивање подршке”.

Позив на јединство

Из њеног штаба најављују да би јој у прилог могла да иду и „могућна изненађења”. Али, њих је већ било напретек – подсећају хроничари. Обаму није, при том, зауставило ни контрапродуктивно деловање његовог бившег свештеника, док Клинтонову јесте – низ њених личних „омашки”, међу којима и измишљање снајперске пуцњаве приликом доласка у Босну 1996.

Синоћ се Обама присталицама обратио као – страначки победник, иако није поменуо тријумф. Позвао је на очување партијских редова и на постизање националног јединства у напорима да се битно промени садашњи курс Вашингтона, који већина анкетираних грађана сматра погрешним. Америка, поручио је, може да буде боља него што јесте, да се врати перспективама у којима је и он просперирао, достигавши садашње висине иако је стартовао с врло ниске социјалне позиције.

Његов дуел с Клинтоновом изазвао је, у међувремену, дубока преиспитивања у америчком друштву, од расних до полних припадности – он би био први црнац, а она прва жена – на челу САД. Мекејн би, пак, био најстарији (72 године) председник у првом мандату.

На тај стицај оригиналности, Обама додаје још једну особеност – одступање од већ виђеног. За Мекејна се каже да би представљао „трећи мандат” Бушове политике а за Хилари да би била „трећи мандат” њеног супруга Била. Он, Обама, нуди – премијеру, против реприза.