Пропусти у лечењу се ретко пријављују

Док Американци јавно признају да годишње изгубе 100.000 живота због пропуста и грешака у лечењу, у земљама у транзицији, али и у Србији, праћење пропуста и пријављивање грешака често се прикрива из страха од последица по углед установе и лекара. Иако су све здравствене установе обавезне по протоколу за регистровање да пријаве такозване нежељене догађаје, у 2007. години је из целе Србије стигло свега 291 пријава рана од лежања код пацијената, 45 компликација због анестезије и 345 случајева поновљених операција у истој регији.

У нашим болницама, када се родбини пацијента саопштава да је усред болнице болесник пао са кревета и угрувао се или поломио, најчешће се објашњење своди на: „Догађа се”. Слично је и када се пацијенту саопштава да операција није успела па да се оперативни захват мора поновити. Као готово нормално стање сматрају се инфицирани отвори на кожи и болно црвенило до којег долази код непокретних болесника осуђених на дуго лежање, а до чега долази најчешће због лоше неге и хигијене или немењања постељине.

Ово су тек неки од десетине такозваних нежељених догађаја које би здравствене установе, по протоколу за регистровање, морале да пријављују. На недавно одржаној четвртој Националној конференцији о сталном унапређењу квалитета, у извештају др Анђелије Нешковић, из београдског Завода за јавно здравље, наведено је да 25 одсто здравствених установа терцијарног нивоа, дакле клиничко-болничких центара и специјализованијих болница, нема протокол за регистрацију нежељених дејстава лекова, а чак 30 одсто нема регистар о нежељеним догађајима. Осим поменутих нежељених догађаја, важно је да свака клиника региструје и механичка оштећења услед хируршких интервенција (на пример када се током операције органа случајно пресече крвни суд), компликације услед давања анестезије, појаве тромба…

Према подацима пристиглим из свих центара у Србији произлази да је просечна дужина чекања на заказани преглед 12 дана, при чему се најбрже стиже до дечјег лекара, а најдуже се чека на преглед психијатра.

Професорка др Снежана Симић, специјални саветник министра здравља, упорна у покушајима да се и у Србији уведе култура сталног унапређења квалитета лечења, истиче да је безбедност пацијента у целом свету најважнији показатељ квалитета здравствене услуге.

– Поменути показатељи безбедности пацијената су осетљиви и представљају нашу „болну тачку”, али је веома важно говорити о томе шта нам се дешава у болницама да бисмо знали да поправљамо оно где грешимо. Неквалитет је много скупљи од квалитета. Покушали смо да уведемо културу унапређења здравствене заштите, али је проблем што немамо развијени информациони систем у здравству, али ни навику да пратимо и пријављујемо пропусте. Није срамота пријавити број болесника са декубиталним ранама или поновљеним операцијама, јер онда знамо где треба да поправљамо. Или, важно је да знамо да само 11 одсто старијих од 65 година у домовима здравља добије вакцину против грипа, а остале плаћене количине сваке године пропадну – каже професорка Симић.

У земљама у транзицији, па и у Србији, по речима професорке Симић, праћење ових пропуста и њихово исправљање је болан и дуготрајан процес. У Министарству здравља нису задовољни подацима који су стигли из болница, клиника и домова здравља, а који је требало да буду квалитет показатеља наших услова лечења.

– О нежељеним догађајима треба разговарати, не треба их посматрати као опасност за каријеру или статус установе. Међутим, у нашој земљи где су избори чести и где се мењају руководства, ово су деликатне ствари – примећује докторка Симић, професорка на Институту за социјалну медицину Медицинског факултета у Београду. Она додаје да је шест година било потребно за мобилизацију свих здравствених установа, као и да се обезбеди праћење показатеља и донесе правилник на основу кога ће се тај процес пратити.