Глас за постизборну трговину

Многи грађани ће у недељу на биралиштима имати велики проблем. Уместо да им, како се страначке кампање ближе крају, бива све јасније шта их може очекивати после 11. маја, упорно им измичу одговори на нека од кључних питања која се постављају, као што су ко ће формирати коалицију после избора и ко ће добити мандат да састави владу. Додатну отежавајућу околност за бираче представља и утисак да се политички супарници никад у последњих осам година нису толико трудили да их уплаше победом „оних других”.

Коме ће Борис Тадић, као председник Србије, поверити мандат да састави нову владу зависиће, пре свега, од тога ко у новом сазиву српског парламента буде успео да обезбеди подршку најмање 126 посланика. Како сада ствари стоје, сигурно је једино да ту већину неће чинити представници Српске радикалне странке и партија окупљених око Демократске странке са листе За европску Србију – Борис Тадић. Лидери демократа и радикала, Тадић и Томислав Николић, наиме, експлицитно су искључили могућност постизборне сарадње ових двеју странака.

Нема правила

Све друге опције, међутим, отворене су, а искуства са српске политичке сцене указују на то да правила при склапању савеза нема, као и да ставови изнети током кампање не обавезују странке да их се и стриктно придржавају. А бирачима се увек може објаснити да су на компромис пристали или због „европског пута Србије”, или због „очувања државе”, у зависности са којих се почетних позиција кренуло, при чему се, наравно, подразумева да су ускостраначке интересе ставили у други план. Да је тако, потврђује и чињеница да су као министри у другој влади Војислава Коштунице један до другог седели људи који су се претходно жестоко оптуживали – Божидар Ђелић и Млађан Динкић, Велимир Илић и Драган Ђилас…. А опет, претенденти на место министра унутрашњих послова Драган Јочић и Драган Шутановац, после жестоких вербалних окршаја својих странака око тога коме ће припасти функција „првог полицајца”, потом су веома добро сарађивали са позиција министара унутрашњих послова и одбране.

Претходно су се, међутим, ДС и ДСС договорили око пет принципа на којима ће та влада да функционише, али их је њихово касније различито тумачење (око очувања државног суверенитета, односно борбе против независности Косова, и уласка Србије у ЕУ) и раздвојило.

То, дакле, показује да ни постигнути договори не гарантују и опстанак коалиције.

У таквој ситуацији оставља се могућност за разне калкулације у вези са могућим послеизборним савезима – од тога да се у влади поново нађу ДС и ДСС, којима би се, у једној варијанти придружио СПС, док се у другој на месту трећег партнера спомиње ЛДП, преко тога да се за истим столом нађу ДС, Г17, ЛДП и представници мањина, или би мањине заменили социјалисти, па до тога да у новом министарском кабинету седе кадрови коалиције ДСС–НС и СРС.

Степен блискости ставова изнетих у кампањи, пре свега у вези са Косовом и Европском унијом, као најреалније и најлогичније решење намеће управо ову трећу варијанту. О тој сарадњи говоре и Томислав Николић, заменик председника СРС, и Велимир Илић, лидер НС.

Два сценарија

Николић је пре два дана изјавио да радикали „овога пута” имају партнера за формирање владе и да би то могао да буде ДСС са својим коалиционим партнерима, да би јуче поновио и да ће, уколико Коштуница буде расположен да прича о коалицији са СРС, „разговор бити отворен о свим функцијама”.

– Постоје само два постизборна сценарија, наша коалиција са Коштуницом, или нови избори – рекао је Николић и у уторак у интервју АП-у.

Коштуница се, међутим, не изјашњава отворено о сарадњи с радикалима, иако његов коалициони партнер Велимир Илић не крије да му је то ближа опција, али чини се да није спреман за други сценарио који помиње Николић – нове изборе.

На питање шта ако се политичке коцкице после 11. маја не сложе и Србија уђе у још једне изборе, он је за „Вечерње новости” рекао да сматра да ће решење бити нађено: „Није добро да после једних избора уследе други. Поставља се питање: зашто би ти други дали резултате?”.

Томислав Николић би опет желео баш од лидера ДСС-а да чује с ким ће после избора.

– Волео бих да сам гледао вечерас емисију Војислава Коштунице, волео бих да он то каже на телевизији. Он то дугује на неколико дана пред изборе. Не сме више, не може и није нормално и није природно да оставља привид, да може и са једнима и са другима – изјавио је Николић у „Утиску недеље” на ТВ Б92.

И у ЛДП-у, који се изјаснио да би (наравно, под извесним условима) правио коалицију са Тадићевом листом, волели би да чују кога лидер демократа има на уму као кандидата за премијера.

Тадић се, међутим, баш као и Коштуница кад је реч о коалицијама, не изјашњава о имену потенцијалног мандатара за састав владе. У истој ситуацији, крајем 2006, Тадић је после притиска „народњака”, да би грађани требало да знају ко ће да буде на челу будуће владе, представио Ђелића као кандидата ДС-а за премијера. Када је потом пристао да мандат за састављање владе додели Коштуници, био је оптуживан да је изневерио вољу бирача ДС-а.

Сада се, међутим, председник Србије, тиме што не открива кога ће листа коју предводи понудити као мандатара, понаша политички прагматичније. Тиме што je рекао да има неколико кандидата о којима размишља, и страначких и нестраначких личности, он, међутим, избегава да га касније оптужују да је, одустајањем од прокламованог кандидата, опет изневерио поверење бирача, али истовремено оставља и већи маневарски простор ДС-у у каснијим преговорима о саставу владе. „Политици” је, додуше, рекао и да ће кандидата ДС-а за премијера предложити при крају кампање, али то није учинио ни јуче на завршном митингу у Београду, где је само поновио да то више никад неће бити Коштуница.

Тадић је пре неколико дана у „Утиску недеље” објаснио и да при избору мандатара, међутим, неће бити важан само прост збир гласова у парламенту, већ и да ли је одређена особа прихватљива свима у скупу странака које би могле да дају своје представнике у новом кабинету.

Његове ставове по том питању изнете у нашем листу, међутим, оштро је критиковала и Весна Пешић у тексту на сајту емисије „Пешчаник” Радија Б92, оценивши да председник републике име премијера држи у тајности „јер није лако наћи свог Медведева, особу која није конкуренција и неће се мешати у свој посао”.

– Такву „тајанствену личност” треба открити међу школским друговима, кумовима, ђацима и омиљеним саветницима. Предност имају они који су тек прешли „лето тридесето”. Тај ће за све да пита председника и председника партије, једну те исту личност, која је ове функције недозвољено саставила у огромну моћ, која без одговорности може да контролише све гране власти, од законодавне, извршне до судске – оцењује Весна Пешић.

Ширење страха

Додатну збуњеност код бирача, коју, нажалост, читаоцима „Политике” нисмо успели да разјаснимо кроз предизборне интервјуе са Тадићем и Николићем, јер лидери ДС-а и СРС-а нису имали времена за наш лист у финишу кампање, изазива и кампања ширења страха од победе политичких противника. Тако, на пример, ДС говори како би победа СРС-а, а потом и влада коју би радикали формирали са ДСС, Србију вратила у изолацију и деведесете, односно да би плате пале на 200 евра, те да би заувек могли да заборавимо на чланство у ЕУ.

Радикали се, међутим, труде да те тврдње оповргну, па су, осим што Николић свакодневно понавља да би, као премијер, лично гарантовао сигурност страних инвестиција у Србији, као оглас у новинама објавили и текст из „Фајненшенел тајмса”, у којем председник лондонске фирме „Нови европски капитал”, која се бави управљањем фондовима, Јон Флореску наводи да стране компаније које послују у Србији кажу да су размотриле победу радикала и да нису забринуте због тога.

С друге стране, демократе и странке окупљене на листи За европску Србију – Борис Тадић, на тапету су радикала који грађане плаше тврдњама да је ДС чланство у ЕУ ставио испред очувања државне целовитости, те да су потписивањем ССП-а признали независно Косово.

Министар просвете Зоран Лончар додатно разрађује ту тезу питајући се се „ако се ЕУ изричито не изјасни о питању државних граница Србије, како ми који данас живимо у Војводини можемо да будемо сигурни да нам за коју годину неки комесар за придруживање ЕУ, попут Олија Рена, неће рећи исто што је он ових дана рекао за Косово: да можда и Војводина треба да има своју европску перспективу и да треба да негује добре суседске односе са Србијом”.

Чини се да је на крају двомесечне изборне кампање извесно само једно – гласањем за одређену странку грађани Србије не могу бити сигурни да гласају за одређену политику и за бољи стандард. Њихов глас је пре свега допринос бољој почетној позицији странке за коју су гласали у постизборном преговарачком процесу, који неминовно следи.