Сложена геополитика америчких санкција Ирану

Шест месеци откако је једнострано погазила договор о нуклеарном програму с Ираном, администрација Доналда Трампа активира глобални ембарго на куповине иранске нафте, што прети новим светским и регионалним заоштравањима и потресима на тржиштима нафте.

Званично, један од главних циљева је притисак на власт у Техерану да прихвати нове преговоре како би се „поправио” споразум из 2015. који ограничава нуклеарне активности Ирана у замену за укидање међународних санкција.

Трамп је у августу обновио део санкција тврдећи да Иран не поштује прихваћене обавезе – што Међународна агенција за атомску енергију, која надгледа спровођење споразума, упорно демантује. „Држава која крши закон покушава да казни државу која се придржава закона. Такав метод имаће озбиљне последице по светски поредак”, упозорава ирански министар иностраних послова.

Други потписници – Британија, Француска, Русија, Кина и Немачка – и даље сматрају да је споразум велики допринос глобалном и регионалном миру, али Бела кућа не одустаје од осмишљене и веома ризичне кампање провоцирања и узнемиравања чији је крајњи циљ рушење режима у Техерану.

Председник у јавности демантује заверенички план, али други око њега, попут саветника за националну безбедност Џона Болтона, јасни су: „Америчка политика треба да буде окончање иранске Исламске револуције из 1979. пре њене 40. годишњице. Наш циљ треба да буде промена режима у Ирану.”

Почетком октобра САД су се повукле из шест деценија старог уговора који је представљао основ сарадње с Ираном, па је Међународни суд правде, позивајући са на овај споразум, наложио да Вашингтон укине рестриктивне мере везане за хуманитарне активности, храну, лекове и цивилно ваздухопловство.

Трамп се оглушује и наставља да оптужује Иран за „малигно понашање”: развој програма балистичких ракета и подршку милитантним групама које шире „хаос, смрт и разарање” по Блиском истоку. Уверен је да је његова политика притиска довела до промене понашања режима у Сирији и Јемену и да ће то бити случај и с Ираном.

Администрација није јединствена. На једној страни су Болтон и конзервативци који сматрају да Трамп крши обећање о „максималном притиску” и да је одустао од потпуног искључивања Ирана из међународног финансијског система.

На другој су званичници Стејт департмента који би да балансирају како би се избегло да очекиване турбуленције око цене нафте нанесу штету и америчкој привреди. Процењују да би САД морале да се поставе флексибилније а не да постављају 12 захтева који су Техерану равни капитулацији. Удар на иранску нафтну индустрију и банкарски сектор требало би да буде најважнији инструмент у остварење политичког циља о коме се говори у Вашингтону.

Нове санкције ступају на снагу 4. новембра по америчком времену – што није случајно изабран датум јер је тог дана 1979. заузета америчка амбасада у Техерану и отворена талачка криза, која је трајала дуже од годину дана.

„Америчка влада покушава да претвори 4. новембар у горак дан иранског народа, али неће успети”, поручује ирански председник Хасан Рохани.

У намери да извоз иранске нафте „сведе на нулу”, Трамп прети да ће се на удару санкција наћи све државе или компаније које је увозе нафту и које послују са иранским фирмама. Шире се хоризонти економско-политичког конфликта.

ЕУ би ускоро требало да лансира посебан механизам – Возило за специјалне намене –  како би се уз избегавање америчког финансијског система наставила трговина с Ираном. Председник Рохани хвали Европљане, чије супротстављање Вашингтону назива „ретком историјском победом” Исламске Републике. „Извоз иранске нафте не може се зауставити”, каже у Техерану ресорни министар Биџан Зангане.

Три од пет највећих купаца иранске нафте – Индија, Кина и Турска – одбијају да следе Трампове команде о „нултом увозу” уз аргумент да светска продукција није у стању да покрије повлачење иранске нафте са глобалног тржишта и да су алтернативни извори прескупи. Јапан и Јужна Кореја су обуставили увоз али апелују на САД да покажу „максималну флексибилност”.

У страху од скока цена, Трампова администрација је у последњи час попустила, па је осам земаља – међу њима ових пет из Азије – добило дозволу да настави да увози одређене количине иранске нафте. Како Вашингтон не одустаје од „максималног притиска”, прети да ирански конзервативци, које је Рохани колико-толико контролисао, узму ствари у своје руке. Шта ће бити уколико остваре претњу да ће на америчку блокаду извоза нафте узвратити затварањем теснаца Ормуз, или ће својим савезницима у Јемену помоћи да ракетама гађају саудијске танкере у Црвеном мору?

Сложена геополитика америчких санкција повећава вероватноћу директног оружаног сукоба у Заливу. Трамп би могао да добије свој рат само зато што рачуна да би чврстина према Ирану требало да помогне републиканцима на изборима за Конгрес који су одржавају 6. новембра.

Ризична игра почива на Трамповом наивном уверењу да ће председника Роханија или чак ајатолаха Али Хамнеија, врховног лидера, довести за преговарачки сто и издиктирати захтеве који немају никакве везе са одредбама нуклеарног споразума. Проблематична је и теза да ће се санкцијама исцрпљени Иранци побунити против својих лидера. Обични Иранци већ носе терет санкција који ће се неизбежно повећати новим казненим мерама. Ријал је изгубио готово 70 одсто вредности у односу на долар, што је повећало цене у широком спектру од хране до лекова.

Имају Иранци много разлога да буду незадовољни – корупција, социјалне разлике, опадајући стандард и растуће цене – али свакако неће изаћи на улице да би испунили жеље Доналда Трампа који демагошки изјављује да нема проблем са иранским народом већ са режимом.