Фалсификати у уџбеницима

Подгорица – Црногорско школство према просветно-образовним експертима „почива на бројним фалсификатима” и деца присилно уче „фактичке нетачности не само кроз науку о језику већ и кроз историју и неке друге предмете”.

Аутор књига „Ноћ дугих маказа”, „Потискивање српског идентитета у црногорским уџбеницима за језик и књижевност” и „Ћирилица и латиногорица”, професор Веселин Матовић, овако говори о најочитијим примерима фалсификата:

„На пример, идеологема и агитема, безброј, почевши од тврдње да је ’црногорска/зетска редакција прва редакција старословенског језика из које се касније настале босанска и српска’, или да су Мирослављево јеванђеље писала два писара: Варсемелеон и Григорије, да је Варсемелеон био Црногорац/Зећанин, а Григорије Србин/Рашанин, да је Варсемелеон био ијекавац, а Григорије екавац, те да део Јеванђеља који је писао Григорије припада српској, а део који је писао Варсемелеон црногорској књижевности.”

Матовић додаје:

„Сличне фалсификате срећемо и у уџбеницима историје, на пример, да су Симеон Немања и Св. Сава огњем и мачем Црногорце превели из католичанства у православље, или, рецимо, да је ’по наговору Николе Пашића француска влада забранила повратак краљу Николи у Црну Гору’, те да је српска војска 1918. окупирала Црну Гору, итд. Таквих примера налазимо чак и у уџбенику за ликовно васпитање. Рецимо, испод репродукције Лубардине слике ’Битка на Вучјем долу’ уписано је: ’Величање црногорске борбе за слободу’, а испод слике ’Косовски бој’: ’Сликарев обрачун с косовским митом.’ Итд, итд…”

Он оцењује да је „уклањање Св. Саве из школских програма и уџбеника можда најбоље одсликава карактер и смисао данашњег школства у Црној Гори”.

„То је недвосмислена порука: ако у црногорском школству нема места за Св. Саву, онда нема ни за све оно што он значи, пре свега – ни за Српску православну цркву”, каже Матовић.

„Имао сам прилику да разговарам с матурантом, гимназијалцем, добитником дипломе ’Луча’, који никада није чуо ни за ’Стражилово’, ни за ’Плаву гробницу’, ни за ’Крваву бајку’, ни за ’Јаму’ Ивана Г. Ковачића. Шта више о томе рећи?!”, запитао се он.

А то што се Његош у Црној Гори од стране државних интелектуалаца и писаца назива „геноцидним песником”, фалсификатором историје и измишљотином око истраге потурица и не чуди ако је у црногорским програмима сведен на „два слова”, односно пола часа.

„Нажалост, Његош је у постојећим школским програмима и читанкама стављен у Прокрустову постељу. Уместо да се држи духовних и моралних координата које јој је Његош исцртао, наше школство ’црноме работа мамону’. Корумпирана интелектуална елита – која је запосела све културне и образовне институције и успоставила монопол над свеукупном памећу и науком овдашњом, па и над интерпретацијом Његошевог дела – установила је, изгледа, за ауторе школских програма и уџбеника, али и за већину наставника у Црној Гори, индекс забрањених књига о Његошу”, истиче Матовић и наставља: „Другачије казано – скрајнула је из домашаја младих генерација кључеве којима се оно отвара: српску народну поезију, средњовековну немањићку књижевност, богословску литературу, али и све о њему настале текстове који излазе из опсега режимске пројекције његових значења, и тако отворила простор за тзв. ново читање и прање Његоша од српског национализма, односно – „отимање Његоша из загрљаја Српске православне цркве’.”

По речима Матовића, уклањање српских писаца из школских програма „урађено је темељно, од првог разреда основне до четвртог гимназије”.

Из уџбеника су без објашњења нестали Свети Сава, Теодосије, Јефимија, Стефан Лазаревић, Константин Филозоф, Јован Јовановић Змај, краљ Никола Први Петровић, Јаков Игњатовић, Милован Глишић, Стеван Сремац, Јанко Веселиновић, Љубомир Ненадовић, Богдан Поповић, Јован Скерлић, Милутин Бојић, Душан Васиљев, Оскар Давичо, Александар Вучо, Антоније Исаковић, Александар Тишма, Матија Бећковић, Љубомир Симовић, Милорад Павић, Бранко Радичевић, Мира Алечковић...

Заменили су их Андреј Николаидис, Сретен Асановић, Јеврем Брковић, Младен Ломпар, Сретен Перовић, Мирко Ковач, Хусеин Башић, Балша Брковић, Огњен Спахић, Авдо Међедовић, Есад Мекули, Муса Ћазим Ћатовић...

У односу на програм за српски језик до 2004. године, у гимназији и средњим стручним школама из првог разреда су избачени Св. Сава (Житије Св. Симеона), Теодосије (Житије Св. Саве), Јефимија (Похвала кнезу Лазару), Стефан Лазаревић (Слово љубве), Константин Филозоф (Житије деспота Стефана Лазаревића), Алекса Шантић, Десанка Максимовић, Скендер Куленовић, Михаило Лалић, Добриша Цесарић, Јован. Ст. Поповић, а унесени „Лукреција илити ждеро” (непознати аутор), Ђорђе Бизанти, Људевит Пасквалић.

„Избачене су чак и епске народне песме: ’Женидба краља Вукашина’, ’Косовка девојка’, ’Марко Краљевић укида свадбарину’, ’Деоба Јакшића’, ’Ропство Јанковић Стојана’, ’Хасанагиница’”, појашњава професор Матовић.

„Изузетак су ’Женидба Милића Барјактара’ и две песме Старца Милије, које они, иначе, сврставају у црногорску књижевност! У првом разреду потпуно је изостављена српска средњовековна књижевност, почевши од Светог Саве, Доментијана, Теодосија, све до Доситеја Обрадовића, док су из четвртог разреда најурени Миодраг Павловић, Антоније Исаковић, Александар Тишма, Матија Бећковић, Милорад Павић, Ранко Јововић...”, објашњава Матовић.

„Сеча” наставног кадра

Подгорица – У књижарама широм Црне Горе већ две школске године продају се нове књиге штампане само за црногорски језик, и то углавном латиницом и с два нова слова. Таква образовна политика је плод деценијске власти двојца агресивне монтенегринске Социјалдемократске партије социјалиста Ранка Кривокапића и Демократске партије социјалиста Мила Ђукановића, која је пре десетак година одустала од свог програма југословенства, односно заједничког живљења са Србијом и преузела сепаратистички програм Либералног савеза Славка Перовића.

То је подразумевало и да се из свих културних и образовних институција изопште Срби у Црној Гори, а устоличе интереси Бошњака, Муслимана, Албанаца, Хрвата, Рома... Као круна таквог односа према Србима, у вртићима, основним и средњим школама нема ниједног домара српске националности, а камоли директора или помоћника директора тих институција. До прошле године само је у Бијелом Пољу једне средње школе директор био Србин, али је и он је смењен доласком Дамира Шеховића за министра просвете. Треба подсетити да је обрачун са српским језиком кренуо још 2004. године, када је извршено преименовање наставног предмета из српског у „матерњи”, после чега је настала „сеча” наставног кадра који није желео да прихвати насиље над науком.