Српски сејм у Немачкој

Лужички Срби одлучили су да формирају свој аутономни парламент и користећи право на самоопредељење изборе се за права која остварују друге етничке заједнице у Европи, па и Немачкој. У недељу су на референдуму гласали за Српски сејм – демократски изабран легитимни парламент.

Европска слободна алијанса, чија је чланица Лужичка алијанса, саопштила је у понедељак на својој фејсбук страници да је циљ одржаних избора да омогући Лужичким Србима право на самоопредељење у културним и образовним питањима, као и испољавање воље да преузму одговорност и учествују у креирању своје будућности.

Како сам изборни процес не би био доведен у сумњу, они су навели да су избори одржани под међународним надзором и да их је надгледало осам посматрача. Следећи корак је одржавање конститутивне седнице 17. новембра, када ће у Шлајфеу бити изабран први демократски и тајним гласањем изгласан парламент. Чланови лужичкосрпског сејма имају намеру да потом започну преговоре за признавање парламента као јавног тела и да предложе нови споразум о културној и образовној аутономији.

Иницијатива „Српски сејм” ради на формирању парламента словенске мањине у Немачкој још од 2011, како би могли да обезбеде већу самосталност у области културе, образовања, као и добијању загарантованог права употребе свог језика. Лужичкосрпска мањина до сада није могла да утиче на садржај уџбеника, а, како тврде, Лужички Срби се у садашњим уџбеницима готово не помињу. Оснивањем Српског сејма желе да привуку пажњу питањима која су им значајна не само у оквиру Немачке већ и у ЕУ.

Лужичка алијанса окупља око 60.000 Лужичких Срба и делује у немачким покрајинама Саксонији и Бранденбургу, области која је кроз историју позната као Лужица. У питању је област југоисточно од Берлина према пољској и чешкој граници, која се дели на Горњу и Доњу Лужицу. Лужички Срби су данас практично збијени у долину реке Шпреје, иако су некада заузимали неколико пута већи простор. Има их и у енклавама у источној Немачкој ван ове регије, рецимо у Шпревалду, на лужичкосрпском Блота (на нашем Блато), који је нешто северније од Лужице, у правцу Б­ерлина. Припадају западнословенској групи народа, а конфесионално су већином протестанти и католици.

Лужички Срби, иако сведени на малобројну етничку заједницу вишевековним прогонима, покрштавањима и обесправљивањама, и данас су подељени. Старија организација Лужичких Срба „Домовина” оптужила је пре неколико година Лужичку алијансу за сепаратизам, уз оцену да се крупне промене на пољу аутономије могу остварити само у сарадњи с властима.

Још у десетом веку целокупан простор источно од Лабе (немачки Елбе) био је насељен искључиво словенским – српским живљем, а на левој обали је било мешано словенско-германско становништво. Непријатељство различитих германских племена и народа према овом народу сеже у дубоку прошлост и против њега су вођени велики ратови који су Лужичке Србе свели данас на неколико десетина хиљада припадника. И данас на простору источно од Лабе стотине топонима имају српско значење и корен речи, а на старим картама готово сви топоними су такви, неки су касније преименовани а неки само прилагођени немачком језику и изговору, нпр. Лаба је постала Елба, Липница – Лајпциг, Бранибор – Бранденбург...

Већ у 12. веку креће колонизација и Германи почињу да се насељавају на њиховим територијама. Било им је забрањено да живе у градовима, осим у предграђима и подграђима, где су могли да обављају занатске послове, али су све до 16. века имали и даље своје жупане, судије и заступнике на земаљским судовима. Нису имали сва права, али су могли да ступају у цехове.

Део Лужице који се налази у По­љс­кој има свој центар у граду Жарову, на пољском Жари, али су тамошњи Лужичани скоро потпуно стопљени с већинским народом. То је мали број њихових припадника пошто су Пољаци после Другог светског рата већину протерали заједно с Немцима.

Знаменити Лужички Срби су филозоф Готфрид Вилхелм Лајбниц, који је оставио дубок траг у математици и физици, војсковођа генерал Павле Јуришић Штурм, велики пријатељ краља Петра и његов први ађутант. Командовао је непобедивом Дринском дивизијом у Првом ­ба­лк­анском­ рату, а са њом је био и у Кумановској бици, када је добио чин генерала. Током Првог светског рата командовао је Трећом армијом на Церу и Колубари.