Попис стања

„Црвена застава” из Крагујевца постала је звезда управо завршене изборне кампање. „Фијат” је обећао да ће је купити. То би морало знaчити да ће бити више посла, а надам се и бољег живота за раднике Крагујевца.

У слављеничком расположењу политичари су прославили још један велики успех. Продали су „Заставу” за коју су до јуче тврдили да је треба затворити или исећи у старо гвожђе. Продали су оно што су генерације пре њих створиле и нико се није сетио радника који су у време НАТО бомбардовања око фабрике правили живи штит и – као да пилотима бомбардера њихови животи нешто значе – својом главом чували свој хлеб. Оно што су спасили пред авионима који су често долетали из Авијана (Италија) данас је продато, а да њихов зној, сузе и страх нису ушли у деобни биланс или попис стања. „Фијат” није дужан да се бави таквом рачуницом, он није ништа дужан радницима Крагујевца, држава јесте. Држава би морала да постоји баш због оних који имају да заложе само свој рад и свој живот, они који располажу већим вредностима сасвим би се лепо снашли и без пажње државног апарата.

Не мислим да је продаја „Заставе” лоша вест, али мислим да однос према људима који су је створили и обновили јесте. Србија није нестабилна и проблематична земља зато што је имала историју какву је имала, није то чак ни због пословичне халапљивости својих вођа. Србија је нестабилна и проблематична земља зато што у њој не постоји ниједна реч и ниједна вредност која је опште прихваћена, сваком разумљива и непроменљива. Ми увек почињемо испочетка. Ништа што је створено пре ове или оне гарнитуре власти није вредно ни памћења ни настављања. Ни отимање Космета нас није сабрало, зашто би то онда учинила идеја социјалне правде или било која друга идеја и политички пројекат. Ко би се у Србији усудио да формулише пет, десет, један принцип који ће бити заједнички свакој странци, било којој влади, било ком бирачу. Није Србија једина држава на свету у којој има сепаратизма, у којој је беда већине засенила богатство мањине, није Србија једина која није у ЕУ или неком војном савезу, али јесте једина земља на свету у којој баш ништа није трајно и вредно обнављања и понављања.

Као да смо неписмен средњовековни народ који дрхти од појаве комете, гледамо у своје вође и побожно слушамо како нам прете смаком света ако не остану на местима на којима су.

Уплашени за судбину наших господара не питамо их зашто се радници у Крагујевцу радују што ће редовније јести и не усуђујемо се да питамо зашто они нису власници фабрике коју су створили. Ако је суштина демократије три оброка дневно, нисмо морали да се мрдамо из робовласничког друштва.