Генетичарка која рони с ајкулама

Доктор хумане генетике Дубравка Вејновић, осим што је руководилац Сектора за сарадњу с научноистраживачким организацијама Републике Србије, рони у пећинама или испод леда, а у подводном свету, сусретала се и с ајкулама. И, као што се да видети, остала је у једном комаду.

Бавила се роњењем, као хобијем, читавих 10 година. Сада јој је роњење професија. Она је оснивач ронилачког тима и клуба „Видре” у Земуну. Тренинге одржавају на београдском базену „11. април”, али је њен подводни свет много занимљивији у природи.

– Најекстремнији вид роњења, односно спортова уопште, јесте роњење у пећинама. Када зароните у пећину, нема никаквог извора светлости. Имате само један улаз и излаз. Не можете да само уроните и изроните. Као да сте у лавиринту. Мислим да сам на овим просторима једина жена која ради техничко роњење. Постоје изузетно занимљиве ронилачке дестинације у Србији. Иако нисмо приморска земља, имамо јако велики број ронилаца. Најзанимљивија је, свакако, Крупајска пећина, где је температура воде иста, без обзира на годишње доба. Природа је нестварно лепа. Пећина је дубока око 100 метара и није до краја испитана – каже она.

У опису посла професионалног рониоца је и сарадња са филмским продуцентским кућама, кад год се снима близу воде. Рониоци се брину о безбедности глумаца и статиста, као и њиховој обуци.

– Недавно смо радили за стране филмске продуценте који су снимали и рекламе. За страни филм који је сниман на базену „11. април” и на базену Врачар, коришћени су специјални ефекти, а ми смо вршили обуку статиста. Али, то је лепши део посла. Недавно су нас звали када је багер једне грађевинске фирме упао у набујалу реку. Била је нулта видљивост, услови су били катастрофални, а док смо били у блату и муљу, морали смо да се везујемо ужадима. Недавно смо лоцирали потопљено село на Заовинском језеру на Тари. У таквим, екстремним условима, рекреативни рониоци не роне – објашњава др Дубравка Вејновић.

Последњи пут је ронила под ледом 2016. године, на Ади Циганлији.

– Најлепша видљивост на Ади је зими. Температура језера је била два или три степена. Прво смо пробили лед у облику троугла, како се не би нарушила статика леда, који је био дебљине преко 10 центиметара. Пробијали смо га крамповима. Ронили смо испод леда тренинга ради. Тада смо везани конопцем и имамо колеге напољу, с којима комуницирамо трзајем ужади. То је такозвана комуникација са спољашњом логистиком. Неописива је адреналинска авантура када додирнете лед из воде – прича она.

У Египту јој је било знатно топлије. Ронећи, сусрела с огромном моруном, док је у Турској ронила поред ајкула. Она тврди да постоји мит о опасним и крвожедним ајкулама.

– Ајкуле имају лошу репутацију због холивудских филмова. Рониоци су у подземном свету само гости који треба да поштују живи свет, без обзира на то да ли је су у питању корал или риба. Била сам потпуно безбедна – прича она.

Али, у последње време, рониоце све чешће позивају Београђани којима испадну драгоцени предмети у воду, попут накита, мобилних телефона, скупих камера…

– Проблем је што је у Сави и Дунаву изузетно лоша видљивост, тако да не видите ни руку испред себе – каже наша саговорница.

Ноћни зарони су за њу ипак најлепши.

– Фокусирани сте на оно што осветљава само ваша лампа – наставља Вејновићева, сећајући се како је, ронећи у Црној Гори, пронашла албански брод који је потонуо пре Дугог светског рата.

Према њеним речима, била је фасцинантно и роњење поред олупина потонулог трајекта на Кипру. Трајект је потонуо са камионима, аутомобилима, мотоциклима…

За научницу која се бави екстремним спортом, интересантна су актуелна истраживања из генетике повезана са роњењем и медицином роњења.

– Два рониоца, рецимо, роне у истим условима, али један добије декомпресиону болест, а други не. Испоставља се да генетске предиспозиције утичу на могућност развоја обољења. У проучавању здравља ронилаца, има много физике и механике флуида.

Шта се, рецимо, дешава са телом, када трпи притисак воде, такође је предмет њених истраживања.