Верни пријатељ Србије и истине

„Заљубљен у Србију и истину”, гласио је наслов кратког текста у коме сам давно, пре пуних четврт века, у новембру 1993. године, читаоцима „Политике” представио Бабкена Симоњана, тада мало познатог у широј јавности.

Јерменски песник, преводилац, есејиста и културни делатник, обрео се тих година у „балканској ватри”, током оног трагичног раздобља када су многи долазили у Србију. У шароликом друштву странаца било је и оваквих и онаквих, а није оскудевало ни у опсенарима, ситним или крупнијим преварантима, чак сецикесама. Лепоречивост је понеке од њих доводила на странице новина, на телевизијске и радио таласе, све до помпезно организованих сусрета с високим представницима власти и опозиције, до пријема у важним установама и удружењима, када су у тешким временима уздизани у јавности као искрени пријатељи Србије и српског народа.

Многим појединцима тог профила од онда је заметнут траг, а Бабкен Симоњан је до данас, слично Петеру Хандкеу, непрекидно потврђивао своју љубав према истини, према Србији и српском народу.

Вишедеценијска делатност Бабкена Симоњана учинила је да је, одлуком Владе Републике Србије, новембра 2006. године, именован за почасног конзула Републике Србије у Јерменији, а успешан рад и на том пољу допринео је да га 2015. председник Републике Србије одликује високим државним знамењем – Златном медаљом.

Док седимо у Клубу „Политике”, Симоњан говори мање о богатој лепези послова и обавеза којима је опхрван и као почасни конзул Србије у Јеревану, више казује о пројектима на којима ради, који треба да додатно оснаже српско-јерменске везе.

Већ годинама саставља први српско-јерменски речник и пише изузетну монографију о српским Јерменима, која ће испунити недостајуће странице историје јерменске дијаспоре широм света.

О каквом је захвату реч може се наслутити из чињенице да први трагови о Јерменима у Србији сежу уназад до 13. века и да је Симоњан за документима трагао у архивима Јерменије, Беча, Венеције, Сант Петербурга и, наравно, Србије.

Јермени су, наводи наш саговорник, као вазали у османлијској војсци стигли и на Косово поље 1389. године, али се показало да нису заборавили своје хришћанско порекло, а свакако су знали за Светог Саву и за Србе. Када су схватили да морају да ратују против Срба хришћана напустили су османлијску војску и остали у Србији. У знак тада исказаног јерменско-српског братства саграђен је недалеко од Сокобање, на Озрену, манастир Јерменчић. Протеком векова био је рушен и паљен од Турака, а обновљен је у време Првог српског устанка, по заповести вожда Карађорђа, подсећа Симоњан.

У Бечу је, како нам сведочи, док је истраживао далеке српско-јерменске везе, наишао на врло драгоцену колекцију докумената, с које је морао да скида дебеле наслаге прашине. Тако нешто озари сваког истраживача, пошто прашина сведочи да нико пре њега није завирио у давно настале, пожутеле хартије.

Подсећа Симоњан да је Његошев „Горски вијенац” штампан у Бечу 1847. године, у јерменској штампарији Конгрегације Михтариста. О преводу те славне рефлексивно-херојске поеме и Његошеве љубавне песме ,,Ноћ скупља вијека” на јерменски, Симоњан говори с посебним надахнућем и усхићењем. Додаје да је пресрећан и због препева на јерменски језик књижевних бисера наше средњовековне литературе, дела монахиње Јефимије и деспота Стефана Лазаревића.

Превођењем тих и Његошевих дела, каже нам, на упечатљив начин се приближавају јерменском читаоцу многе истине о српском средњем веку, о сличној, страдалничкој и сапатничкој прошлости српског и јерменског народа, нажалост потврђеној и у 20. веку, када су и Јермени и Срби били изложени геноциду, масовним страдањима и прогонима, уништавању духовне баштине и богате споменичке културе.

Док говори о пројектима на којима ради, Бабкен Симоњан нагласак ставља на друго допуњено издање антологије српске поезије 20. века. Уз обиман предговор и пратеће белешке, овим делом ће јерменској публици с новог становишта представити широку лепезу српске поезије 20. века.

Паралелно је наднет над још једним штивом. Пише свој конзулски дневник за који је очито да ће из једног особеног угла, не само литерарног и културолошког, већ и из дипломатског и политичког, осветлити српско-јерменске везе у прошлости и данас. Јасно је и да ће тај дневник донети изоштрен поглед верног пријатеља Бабкена Симоњана на Србију и српски народ. 

Дела и награде

Сада већ давне 1975. године Симоњан се посветио истраживању јерменско-српских књижевних и културних веза и јерменске заједнице у Србији, 1980. почео је да преводи на јерменски дела из српске народне, класичне и савремене књижевности, преводио је и с јерменског на српски. Од 1993. до данас објавио је 12 књига песама, есеја, путописа и више од 900 текстова, најчешће посвећених Србији, српској књижевности, историји и култури, радове који су превођени на руски, бугарски, украјински, словачки, естонски, италијански, мађарски, енглески, француски и румунски језик. Надобијао се Бабкен Симоњан разних награда за допринос јачању српско-јеменских књижевних и културних веза, а најновија – међународна награда „Аполон” – уручена му је ових дана у Сремској Митровици.