Француска штампа се посипа пепелом

„Забрљали смо”, изјавио је високи члан протокола Јелисејске палате за „Фигаро” и тако, у две речи, описао шта се десило током обележавања стоте годишњице од потписивања примирја у Првом светском рату. Протокол француског председника сместио је председника Србије Александра Вучића изван званичне трибине и ван домета телевизијских камера, а „Фигаро” наводи да је то неприхватљив пропуст, с обзиром на то да је Србија у Великом рату изгубила „1,2 милиона своје деце”, преноси Танјуг.

Констатовано је да је Макрон био окружен представницима савезничких сила, али су поред њега били председници Бугарске и Турске, као и канцеларка Немачке, иако су пре сто година били непријатељи. За то време, како наводи лист, један човек, иако растом огроман, скрајнут је да ниже није могло бити и постављен да седи међу ниже рангираним министрима, дипломатама и другим званичницима. „Ту Србију, са њеним историјским жртвама, Француска је понизила 11. новембра. Можемо само да замислимо како се Александар Вучић осећао док је гледао осмехнуте, између Трампа, Путина и Макрона, озлоглашеног Реџепа Тајипа Ердогана или Хашима Тачија, председника (Косова) земље коју Србија не признаје и која је 1914. била тек област у саставу Србије.”

Текст је потписао заменик директора „Фигароа” Жан-Кристоф Буисон, иначе одличан познавалац Београда и Србије (између осталог написао је и књигу „Роман о Београду”), па му није било тешко да подсети да је Србија „земља због које је Француска ушла у рат 1914. године и у савез и због дипломатије и геополитике, али и због историјских веза”. Подсетио је Буисон Французе и на то да су 1389. године звона цркве Нотр Дам „звонила у знак поздрава ономе што се сматрало победом српских хришћана над отоманским муслиманима у Косовској бици”. Подсетио је и на војне везе и на чињеницу да је у 19. веку у Србији чак постојао министар рата који је био Француз – Иполит Монден, као што је подсетио и на економске везе: „1914. године четири петине српског дуга било је у француском капиталу, који је инвестиран у руднике, железнице и банке у земљи”.

Буисон подсећа да је Србија од прошле године „умножила церемоније, омаже и манифестације који одају почаст једном топлом пријатељству и другарству у заједничким борбама, чији су симбол хиљаде гробова француских и српских војника на гробљима у Солуну, Монастиру, Скопљу или Београду – свим територијама које су Срби и Французи заједно ослободили  на источном фронту”. Он описује Србију као земљу која је пре једног века толико дирнула Французе мучеништвом кроз које је прошла због аустроугарских, немачких и бугарских трупа, али и због „албанских бандита који су мучили њену војску за време повлачења у зиму 1916. године”, да су десетине комитета за помоћ и хуманитарних асоцијација успоставили „Дане Срба” како би новац, одећу и храну скупљали и слали у „земљу хероја”. Подсећа Буисон и на краља Петра Карађорђевића, који је толико волео Француску да је био део њене војске 1870. године (у пуку Легије странаца) у борби против Пруса, затим на прву победу (Церска битка). Подсећа и на то да је Србија пре четири године била поздрављена симпозијумима на Сорбони и објављивањем десетина књига (међу којима је и стрип „Авантуре малог српског војника”) и брошура које хвале „овај мали народ по имену, али велики по души”, уз текстове Аполинера, Пјера Лотија или Едмона Ростана.

Такву земљу, „која је после рата поставила маршала Франше д’Епереа за војводу њене војске и почасног грађанина Београда, чијем ослобађању је он допринео, земљу са свим њеним патњама, боловима и жртвама поднетим за савезничке циљеве, Француска је одлучила да понизи 11. новембра”, констатује Буисон у „Фигароу”.

Он указује да 6. децембра Емануел Макрон долази у Београд, да му је Вучић обећао „грандиозан дочек” и поручио да Србија неће „забрљати”. Овога пута Француска ће се осетити пониженом, закључено је у тексту. У оштрој критици придружио им се и лист „Опинион”, који је објавио, између осталог, да се Макрон не бави помирењем на Балкану, као и да током посете Србији и Албанији неће отићи на Косово.