Острог на рамену, тикет у џепу

Као по команди, већина се прекрсти док градски аутобус пролази поред цркве, неки носе бројаницу на руци, мада има и оних трећих који су отишли степеник више и поносно лети показују раме или груди на којима је истетовиран манастир Острог или лик неког свеца. О балканској омладини и њеној потреби за религијом и вером размишљао је и писао Никола Мијатов, истраживач приправник у Институту за савремену историју, где пише и свој докторски рад. На интернету са другарима он има страницу на којој појединачно настоје да осветле многе социјалне феномене и тако подстакну можда и друге да ставе прст на чело.

– Да ли ћете ви да се прекрстите када пролазите поред цркве у аутобусу или у трамвају поред Храма Светог Саве потпуно је периферно, важнији је однос који тај млади човек има према Богу и вери. Тетовирање, колико знам, није у складу са хришћанским погледима на свет, али важније је питање зашто је момак пожелео „слику” манастира на рамену. Можемо да претпостављамо. Рецимо да му се догодио неки лом у животу, да му недостаје нешто у личном животу или каријери. Без обзира на повод, убеђен сам да тај млади човек Библију није ни видео, а камоли прочитао, с обзиром да њу у принципу људи врло ретко листају - каже Мијатов.

Иако мало ко у овим нашим временима п(р)озива Маркса, наш саговорник тврди да је, бар по њему, овај филозоф и даље врло актуелан у овој причи. Некада давно рекао да је религија опијум за народ, али…

– Изворно та тврдња није оно што се данас узима као истина. Подсетио бих да поменути Марксов цитат гласи: „Религијска патња је, истовремено, израз стварне патње и протест против те патње. Религија је уздах потлаченог створења, срце света без срца, душа у бездушју. Религија је опијум за масе.” А то, опијум значи као лек, као аналгетик, а не као опијат који троше залудни, примитивни и заблудели – појашњава Никола Мијатов.

Наш саговорник је уверен је да су крстови око врата, бројанице на руци, наруквице с 12 иконица на еластичној наруквици и истетовирани манастир на грудима или рамену одраз неке друштвене потребе. Иако су они велики крстови које неки носе промашена суштина, Мијатов се шали питајући и себе и нас „да ли су толики грешници када су одлучили да их носе”.

– Уобичајило се да млади дођу на Бадње вече да пале бадњак у порти цркве и успут баце и неку петарду. Нема у Библији српства, бадњака, обичаја, тамо се говори да смо сви деца божја? Колективни идентитет је допуна рупама у свету и друштву, у систему где онај без посла не зна да ли ће сутра имати шта да једе. Не треба осуђивати никога зато што је „гробар” или навија за Звезду. Важна је улога спортских манифестација које постају место где тај балкански подмладак, који вероватно није успео да нађе одговор на питање о условима властите егзистенције, почиње да се идентификује са нацијом, управо преко спортских надметања и успеха. У томе, као у огледалу, млади виде слику себе са могућношћу за супериорност и достојанство, која му  у свакодневици реално недостају – тумачи Никола Мијатов оно што заправо сви видимо када наши спортисти донесу медаље са неких такмичења. Интересантно је да кад већ помињемо спорт овај млади истраживач пише докторат на Филозофском факултету о Спорт? у служби социјализма: југословенско искуство 1945 - 1953”, па је и с те стране упућен у тему.

Млади код нас немају сећање на ратове деведесетих, а неки „либерални просветитељи” ту по њима заблуделу омладину, упорно мире, што често умеју пристојно и да наплате од разноразних фондација, додаје историчар Мијатов.

– Читава једна генерација је стасавала у периоду фамозне транзиције, њен већински део није имао привилегију да се образује и путује по белом свету. Завршили су у раљама немилосрдне експлоатације, махом радећи у сфери услужних делатности, за дневнице испод елементарног минимума за опстанак. Прихватили су веру, иду у цркву, али у ноћној смени, са све религијским симболима и тетоважама по себи, ти момци чекају да им „прођу” тикети спортске прогнозе, ни не слутећи да им у том чекању прође и младост – упозорава Никола Мијатов.