Бедуин Палма

Шта Драгана Марковића Палму одређује као константу српске политике, који није гласао за Ану Брнабић јер не подржава геј популацију, а да потом мртав ’ладан остане у владајућој коалицији и покаже још једном да најмоћнији Срби и амбасадори морају да буду његови гости на кик-бокс самитима? Тамо се званице најпре прекрсте, одгледају прскање крви на рингу, а потом оду у музеј где посматрају како их је Палма направио од воска.

То што у Музеју воштаних фигура махом не личе на себе, последица је чињенице да Палма због силне заузетости није успео да ангажује Микеланђела, као што је ономад толико жалио јер је Бетовен био заузет тезгама по европским дискотекама. Али, Јагодинац није историчар уметности и музиколог, већ искусни, превејани и мудри политичар тешке категорије, не само по маси већ и по утицају који емитује много даље од магијског Поморавља.

У Загреб је недавно стигао на позив градоначелника Милана Бандића. Палма воли аква-паркове, а Бандић фонтане. То значи да су обојица одлични пливачи, али у политичким водама. Пореклом Херцеговац, Бандић се снашао у Загребу и већ је шести мандат градоначелник, док Палма толико дуго влада Јагодином да се многима чини да је био шериф и док се тај град звао Светозарево. Ако коначно постане министар у некој будућој влади, ко ће га знати, можда ће Јагодина постати Палминград.

Шта је био мотив некадашњег левичара и Југословена, а данас кандидата за хрватског Трампа, да позове Палму у званичну посету Загребу, где су толико нахвалили један другог, да је Бандић морао да изнајми плаћени оглас у свим хрватским новинама и данима се извињава бранитељима? Бандић се, наравно, фолира да није знао како је Палма сарађивао с Арканом. Палма се није потресао, загледан у будућност, већ се одмах упутио даље – ка побратимском египатском граду Марса Алему, где је обавио још једну сензационалну трансакцију. Уступио је пет хектара земље у јагодинској индустријској зони за пет хектара плаже на Црвеном мору!

Схвативши да Србија никако не може да допре до мора, а чак и ако би се то учинило, први који би поквасили главе сушили би косу у Хагу, Палма је одлучио да – купује излаз на море!

Пркосећи свим овоземаљским законима и силама, нарочито централним, које долазе из Београда, одлучио је да свој градић претвори у експерименталну оазу, у којој је доказао како је могуће да тигар не једе своје становнике. Таква политика је Палму начинила националистом, па еврофанатиком, па опет патриотом и туристичким радником истовремено. У јагодинској вароши на ауто-путу, шериф обријане главе успео је, пре својих прекоморских операција, да обезбеди деци да иду бесплатно на летовања, да се болесни возе у Београд општинским колима, да добијају лекове за џабе, да госпође добију по три црвене, тако да је, осим географског, створен и политички парадокс: хајде што је популистички тигрић створио оазу социјалдемократског типа, него је то парче земље крај Мораве извео на топла мора. Најпре на Егејско, а сада и на Црвено!

У Египту су га дочекали као Тита, а њему није био проблем да јаше камилу, уз звуке химне „Боже, правде”. Бедуин Палма је, схвативши да је камили теже него њему, скратио свечаност, потписао је уговор о размени територија, лобирао је да Египат повуче признање Косова, а онда сазнао да документ о признању заправо и не постоји!

Испод Палме, на обали Велике Мораве, сто ђавола вире и зато је тешко дефинисати Драгана Марковића. Зна да оре, да копа и музе краве, зна да води телевизију и направи завршни рачун предузећа, али је његова највећа вештина да игра у закулинсим политичким играма, а да никада не буде нокаутиран.

Заправо га нико није схватао озбиљно, до тренутка када када је, изговоривши чувену реченицу „патриотизам се не сипа у трактор”, лидер Јединствене Србије прошао жив и здрав кроз минско поље националне еуфорије и начинио један од највећих трансфера у модерној политичкој историји. Десничар је изненада постао драг и мио чак и цивилном сектору, а у време своје власти, Борис Тадић купио му је жирафу за јагодински зоо-врт, као један од услова за подршку проевропским снагама. Да је Палма тражио да се Нојева барка укотви у јагодински аква-парк, добио би је.

Тако је рођена нова подврста у српској политичкој менажерији: националиста којем се изненада указао Брисел. Шта је схватио мудри Палма? Да није дошло време да се са Западом поново одигра кик-бокс.

Али, он истовремено задржава одличне односе са Русима, чији амбасадори редовно долазе на његове боксерске хепенинге, као што је сваки од вођа – од Коштунице, Тадића, Николића и сада Вучића – у првом реду поред ринга.

Можда је решење ребуса у томе што се у Палмином хладу крије мудрост исконске Србије коју не видимо, не познајемо је и склони смо да је олако презиремо. Али тај хлад магнетски призива не због тога што се Палма дружио и са Теслом, већ зато што је таква Србија она коју стварно живимо.

То је Палмино откриће! Немојмо се зачудити ако човек са тако нетипичним надимком за свој дизајн и свој крај, који слави Светог Јована уз макљажу и вождове, своју наредну поморску експедицију заврши на Хавајима.