Моја домовина је тамо где снимам филмове

79. КАН

Дубравка Лакић

Кан – Питање је да ли би се Андреј Звјагнцев као Рус са својим филмом могао појавити у такмичењу на фестивалу да није у егзилу и да његов „Минотаур” који је управо освојио Гран при 79. Кана, иако на руску тему и на руском језику, није снимљен француским новцем у Летонији. Бојкот руских уметника још увек траје у Европи.

 У ексклузивном разговору за „Политику” Андреј Звјагинцев (Новосибирск, 1964), аутор „Повратка” и у Кану већ награђиваних филмова „Прогонство”, „Елена”, „Без љубави” и „Левијатан” (ова два последња била су номинована и за Оскара), говори сада о омажу Клоду Шабролу чији му је филм из 1969. послужио за полазну идеју, о једном злочину без казне, борби за моћ, преживљеном ковиду с којим се тешко био заразио и животу у Паризу. А његов „Минотаур” прича о успешном власнику и директору компаније Глебу, чији породични живот почиње да се распада након што сазна да му жена има аферу, а истовремено од градске власти добија „сугестију” да 14 мушкараца из своје компаније пошаље на мобилизацију за рат у Украјини који је тек почео. У оба случаја, његова монструозна страна излази на видело и отуда у наслову филма име те грчко митолошке фигуре којој су се приносиле жртве...

У некој својој основи „Минотаур” јесте делимично заснован на Шаброловој „Неверној жени”, али је много важније и занимљивије оно што постоји испод површине те главне идеје?

Пре свега, мој коаутор и ја, Семјон Налишенко, засновали смо нашу причу на интриги. То је прича о три особе: Глебу, његовој жени и њеном љубавнику. Ова интрига је била основа, а затим смо додали главни део приче по нашем нахођењу. Наравно, направили смо извесну почаст Шабролу, буквално понављајући неке кадрове, или неке сударе позиција. Али генерално, сматрали смо ово независним и одвојеним од контекста оригиналног извора. Ово је нека врста суштине филма, и око тога смо додали читав низ других ствари које су нам биле веома важне.

Постоје неки кадрови који су пресликани од Шаброла?

Постоје неке мале ситуације, на пример, када Глеб први пут доводи жену у град, излази из аута и проверава да ли она улази у кафић. Ово је потпуно исти кадар као у Шаброловом филму. Шаброл је имао своје циљеве, па је неке ствари потпуно изоставио из кадра. Канцеларија и радни простор главног јунака су слепа тачка у његовом филму. Њега то није занимало.

Одлучио је да се фокусира само на жанровску причу и причу о односима. Ми смо знали да ову канцеларију и радни простор треба нечим испунити. Прво, нисмо знали чиме, али се онда десио 22. септембар 2022. и делимична мобилизација у Русији по указу Путина и то нам је, сасвим природно, дало суштину. То нам је дало оно што ће заправо створити причу.

Љубавник је убијен и шта је са тим једним људским животом који престаје да има вредност у тим ратним околностима?

Са филмом вам је као са огледалом. Замислите да ви стојите са једне стране овог стакла, а ми смо са друге стране. Ви гледате предмет који је настао у тишини неког интимног, унутрашњег просветљења, интуиције. Интуиција је неизрецива. Ово је чиста метафизика. О животу без вредности, без важности. Ми само стварамо причу и нудимо вам да је погледате. А ви онда доносите своје закључке и своја тумачења. Ви сте са друге стране огледала, гледате у завршени уметнички објекат. Са моје стране, то је та врста интимног процеса са интуицијом и открићима. И никада не користим аналитичке речи у овом процесу. Никада не кажем косценаристи: „Хајде да направимо филм о борби за моћ.„ Покушавамо да измислимо причу и да је оживимо. То није рад са концептима. То је рад са интуицијом, са осећањима, са посматрањем живота.

Ваши филмски јунаци су прилично богати и моћни и чини се да њихови поступци немају последица, да ли тако гледате на високо друштво у Русији?

Вратимо се на Шаброла и његов жанровски филм. Жанр претпоставља да постоји злочин и да мора постојати казна. Ако је полиција умешана, она истражује случај. Шабролов јунак је ухваћен. И биће кажњен за убиство. У нашој продукцији, по нашем виђењу приче, покушали смо да уништимо уобичајено. Стога, наш полицајац током истраге каже: „Хајде да идемо на ручак”, јер је незаинтересован за случај.

Је ли то хипербола?

Ово није хипербола ни претеривање због корупције која је веома стварна у Русији. У Русији, ако сте починили злочин, лако можете да се ослободите судског одговорности. Или, на пример, ако се нађете у некој врсти проблема који вам прети деценијском казном, ако сте високорангирана особа, официр или предузетник, сада можете да кажете: „Ићи ћу у рат, ићи ћу да се борим за земљу” и могу да вам потпишу документа, а ви ћете једноставно побећи од суда. Међутим, сви савршено разумеју да ако сте особа са везама, нећете никада бити на првој линији фронта. Стога, овде нема претеривања. Мислимо да је наш јунак Глеб вероватно безбедан док је градоначелник још увек на свом месту. Ако оде, онда не знамо. Али засада је због корупције безбедан у Грчкој у својој прелепој вили, што је сасвим аутентично.

Дакле, то је злочин без казне?

Да, и тако то бива.

Ово је Ваш први филм снимљен ван Русије, иако је прича руска и говори се на руском језику? Да ли сте спремни да радите приче и на другом језику?

Не, не желим. Ако сте руски редитељ који говори руски, а следећи филм снимате на другом језику, бежите од стварности. Пре него што сам почео да снимам „Минотаур” одлично сам разумео да филм треба да буде о Русији, на руском језику, са руским контекстом. У ратном стању, у каквом Русија и Украјина јесу, било би веома чудно бити руски редитељ, а не снимити филм о томе. Након филма „Без љубави”, након тешке болести и чињенице да сам једва остао жив, након што сам боравио у Европи, у Паризу, након почетка рата, знао сам да први филм који ћу снимити мора да говори о Русији и савременом контексту и ономе што се дешава управо сада. Схватио сам да не могу лако да пређем на други регистар, јер би то било веома чудно.

Јесте ли спремни да кренете даље?

Следећи филм, нећу вам рећи о чему се ради јер још није до краја одређен, ипак ће једном ногом стајати на територији руског језика и руског контекста, а другом ногом ће бити у пролазу, у прелазном стању. Желимо да направимо двојезични филм на руском и енглеском и за то постоји основа. А који ће кораци бити предузети, то је већ одређено судбином. Осећам да нема потребе понављати исту тему у таквој таутологији. А после тога, па, живот ће показати шта ћемо направити. Мислим да сам са „Минотауром” рекао шта је требало да кажем, тако да сада могу да наставим даље.

Да ли је Ваша болест на било који начин променила Ваш поглед на живот и снимање филмова?

Тешко ми је рећи да ли је нешто променила, јер мислим да би спољашње гледиште било много упечатљивије него ово из мог угла. Никада нећу моћи да гледам свој филм као ви, зато што сам провео три године у њему, тако да имам веома интимно унутрашње знање о њему. А када га монтирате, познајете сваки кутак, али никада не можете да га гледате као да га нисте направили. А што се тиче ковида који сам имао, веома сам срећан тренутно што сам жив, јер сам чак 40 дана био у коми. Било ми је веома тешко. Нисам могао да се померим, нисам могао да ходам, нисам могао ништа да урадим рукама. Буквално сам био храњен на кашичицу. Годину дана сам био у Немачкој, покушавајући да се опоравим. Када сам се опоравио, био сам срећан што сам се вратио на посао.

Где сада живите?

У Паризу.

И остаћете тамо?

По свој прилици.

Је ли тежак тај осећај живети у егзилу?

Може се преживети и сви се проблеми могу превазићи, али је то потпуно другачији ниво живота. Мој главни циљ увек је био снимање филмова. За то живим. Када снимање филма почне осећам се као риба у води. То је моје природно окружење и зато је моја домовина место где снимам и није битно где се оно тренутно налази.