Рупе на новом путу свиле

„Кина не купује у Бразилу, Кина купује Бразил. То је велики проблем о којем би требало да бринемо.” Речи изговорене у бразилској предизборној кампањи су пре неколико месеци привукле велику пажњу у Пекингу, а данас је то још и више случај јер је човек који их је изговорио у међувремену изабран за бразилског председника.

Вест о победи Жаира Болсонара је обишла свет, а посебан значај јој је дат у Кини, коју је изабрани бразилски председник назвао „предаторском” земљом. Болсонаров долазак на чело осме економије света могао би да буде брига више за владу Си Ђинпинга, која се суочава са премишљањима и у другим државама на мапи кинеске експанзије.

Народна Република Кина шири утицај улажући у економије на готово свим континентима, а један од њених најамбициознијих пројеката је „Један појас, један пут”, познатији као нови пут свиле. Да би олакшала пласман домаће робе на удаљеним тржиштима, Кина кредитира изградњу различитих транспортних коридора ка Западу, кроз Белорусију и Русију, централну Азију, источну Европу, преко Пакистана до Индијског океана. У тај међународни пројекат је уложено око 700 милијарди долара у више од 60 земаља, углавном у кредите за инфраструктуру попут ауто-путева, железница и лука.

Пекинг има више новца него што може да уложи у домаћу економију, због чега паре пласира у страна тржишта, обезбеђујући посао кинеским грађевинским компанијама и радницима и крчећи путеве кинеској роби. Не само да олакшава извоз већ стиче и политички утицај у земљама у које стиже „на багерима”, а покушава и да повећа меку моћ, представљајући се као сила која позајмљује новац и онда кад то не желе да ураде Светска банка, ММФ или ЕУ.

Иако се кинески долазак често приказује као идеалан, поједине земље на новом путу свиле и другим путевима кинеског ширења увелико преиспитују уговоре са Пекингом. Махатир Мухамед је у мају постао малезијски премијер после кампање у којој је протестовао против кинеског утицаја и задуживања код Кинеза. Тврдио је да су кинески кредити створили илузију економског раста, док су у стварности корист имали само малезијски званичници који су склапали послове са Пекингом. Нови премијер је, како пише „Бизнис инсајдер”, отказао два највећа пројекта са Кинезима – пут вредан 20 милијарди долара и гасовод од 2,3 милијарде долара.

Рупе на кинеском путу свиле видљиве су и у Пакистану, где је нови председник владе Имран Кан казао да размишља како да се извуче из појединих послова са далекоисточним партнерима. Исламабад је од Кинеза прво узимао инфраструктурне позајмице, онда се у Пекингу поново задужио да би могао да врати првобитне кинеске кредите, да би коначно завршио са 62 милијарде долара дуга Кинезима, због чега је поново узео кредит, овај пут од ММФ-а.

У септембру су и Малдиви добили нову владу, која је најавила да преиспитује све договоре са Кинезима јер су они ишли на руку само корумпираних појединцима. Многим земљама се понуда Пекинга у почетку чинила као повољна, али се испостављало да то баш и није увек тако, као кад се сазнало да Пакистан и Шри Ланка за инфраструктурне пројекте плаћају камату од пет, шест одсто, пише агенција Блумберг.

И у Кенији, Уганди и Замбији чују се замерке на рачун уговора са Кином. Критика је да афричке владе позајмљују новац од Кине да би плаћале кинеске фирме и кинеске раднике зарад путева којима ће бити пласирана кинеска роба, док ће дугове отплаћивати Африканци.

Како пише „Форин аферс”, због корупције и задуживања који прате кинеске инвестиције, Пекинг би могао да постигне супротан ефекат од очекиваног јер би његова мека моћ могла да наиђе на чврст отпор. Из друге економије света одбацују ове наводе, тврдећи да Запад одбија да прихвати да Пекинг јача и да зато западни медији и политичари имају негативан став према кинеским улагањима.

За Доналда Трампа је од највећег значаја размера јачања кинеског утицаја у Азији, у жижи интересовања и претходног председника Барака Обаме, и у Латинској Америци, на коју се у Вашингтону гледа као на америчко двориште. Још није јасно да ли ће Болсонаро стварно нешто преузети против Кине, чије су инвестиције у Бразилу прошле године достигле седмогодишњи рекорд.

Пекинг је највећи трговински партнер не само овој земљи већ и Аргентини, Перуу и Чилеу. За последњих десет година азијска сила је у латиноамеричку инфраструктуру и трговину уложила 40 милијарди долара, највише у Аргентину, Еквадор и Венецуелу. Појављује се и у улози зајмодавца презадуженим земљама попут Венецуеле, које готово да више и немају од кога другог да позајмљују новац (Каракас дугује Кини више од 20 милијарди долара).

Грађани су се бунили због кинеских улагања у земљама каква је Колумбија, где је због страха од рушења бране, која се  финансира из кинеског фонда за Латинску Америку и Карибе, евакуисано 26.000 људи. И поред тога што су поједини пројекти помпезно најављивани, од њих често није било ништа, као што је био случај са никарагванским каналом, панданом Панамског канала, у који је Пекинг требало да уложи 50 милијарди долара. Одустало се и од железничке пруге која је требало да преко Амазоније и Анда споји Бразил са Тихим океаном.

Трамп не штеди речи на рачун Кине, али његови противници сматрају да је и сам допринео њеном продору повукавши се из Транспацифичког партнерства, споразума о слободној трговини између земаља које излазе на Тихи океан (САД, Канада, Чиле, Перу, Мексико, Брунеји, Јапан, Малезија, Вијетнам, Сингапур, Нови Зеланд и Аустралија). За опоненте шефа Беле куће нема сумње да америчко повлачење из међународних споразума оставља слободно место за Сија, који покушава да преузме улогу светског економског лидера и диктира правила глобалне трговине. То је довело до тога да се, сматрају Трампови критичари, као највећи заговорник глобализације истакне лидер једнопартијске државе која домаће компаније несумњиво штити од страних конкурената.