Тај магнет кад ухвати, не пушта

Помама за златом кроз историју је имала и има своје таласе, налете и падове.

Прокључало је половином 19. века. Прича између легенде и историје каже да је извесни дрводеља Џејмс Маршал из Њу Џерсија 1848. године, радећи на изградњи речне воденице у планинском венцу Сијера Неваде у Калифорнији, открио златну руду, а глас се раширио брже него преријски пожар. Похрлиле су колоне копача, авантуриста и пробисвета жељних богатства, а становништво у долини Сакраменто за неколико година умногостручило се. Та најезда на Калифорнију сматра се једном од највећих светских миграција. А што ти је судбина, ни Маршал ни Џон Ситер, на чијем се земљишту испирало и прекопавало, нису се обогатили, већ су скончали у беди, састављајући крај с крајем.

Откриће великих количина златног грумења „златне грознице” доводиле су и 1888. године хиљаде људи у Западну Аустралију, па на саму канадско-аљаску границу и реку Клондајк, 1897, потом у Нову Гвинеју, 1926.

За све „златне грознице” важи једноставна истина. Никада није било лако пронаћи злато. Али, срећнике којима је то пошло за руком, чекало је много веће искушење, да сачувају живу главу и врате се кући, са златом или без њега.

У Србији је познато да је област у долини Пека важила и важи за предео који је богат златом. Експлоатација из речних наноса Пека почела је још у време Римљана. После ослобађања од Турака, експлоатација злата обновљена је крајем 19. века у време Краљевине Србије, а затим и у Краљевини Југославији, па и у социјализму, у „златно Титово доба”.

У ту сврху коришћени су специјални багери за вађење златоносног песка. Многе породице се генерацијски у тим крајевима баве испирањем злата. С променљивим успехом, али и довољним доказом да од тог заната може да се живи. Данас се фирме за испирање злата региструју као стари занати. Потребна је посебна дозвола Министарства за рударство и енергетику да би неко постао легални проналазач злата.

А предањима, причама и бајкама о томе ко је колико пронашао никад краја. Више је данас оних који трагају код нас за већ пронађеним златом, сакривеним ћуповима и накитом, него оних који по потоцима испирају корита. Трагачи верују да постоје места која чувају свакојако благо, од ћупова с златом до златних ковчега. Становници ових простора су много пута морали да спасавају главу, а велике и мале ризнице скривали су на тешко доступним местима у нади да ће се једног дана вратити. Та очекивања су често остајала пусте жеље, па су широм Србије остале безбројне скривнице које чувају свакојако благо. Бар тако говоре „златари”, како се у народу називају трагачи за благом.

Њих је највише у источној и југоисточној Србији, где је потрага за скривеним ризницама део фолклора. Много пре него што су детектори метала стигли на наше просторе, било је оних који су се, по предањима и некаквим знацима пентрали на литице и стене, улазили као најбољи спелеолози у пећине и дубодолине верујући да ће баш њима да се срећа осмехне и да се домогну скривеног римског, турског или хајдучког блага.

Боја злата је магнет, нико на његов сјај није имун, а периодично се рашире приче где би то могло да га има. Пре неколико година је била прича да је планина Рогозна пуна злата, те да имена селима нису давана тек тако јер у себи садрже ту реч: Златаревина, Златни Лаз, Златаре, Златни Камен, Златиште.

Недавно је прострујала вест да босанска касаба Вареш лежи на руднику злата. Ето нове трке.