Кинези нису претња

Специјално за „Политику” од дописника Танјуга
Жак Жерне је један од највећих светских познавалаца Кине. Међу педесетак књига и радова које је објавио за више од пола века  издваја се његово најчитаније и најпревођеније дело „Кинески свет”, које је издавачка кућа „Клио” недавно објавила у српском преводу Иване Аранђеловић.

„Кинески свет” анализира кинеску друштвену, политичку, економску, верску, технолошку и културну еволуцију кроз четири хиљаде година, као и везе са другим крајевима света које су допринеле њеном обликовању.

Како гледате на актуелну кризу између Кине и западних земаља, а посебно Француске, око питања Тибета?

Када данас слушамо у медијима да је Кинеска народна република окупирала Тибет 1951. године, то није тачно, јер је под својом претходном, националистичком владом, Тибет био део Кине, иако је имао широку аутономију.

 За Кинезе је Тибет био стратешки важан, нису хтели да дозволе да га преузму Енглези, који су имали претензије. Зато је кинеска народна армија ушла у Тибет, поступајући брутално.

Код њих је то традиционално, они су увек били империјалисти и сматрали су оне који нису Кинези људима без културе, дивљацима. То делимично објашњава њихово данашње понашање према Тибетанцима.

У вашој књизи „Кинески свет” говорите о томе да је неопходно да се превазиђу стерилни клишеи о Кини који владају на Западу…

То је и даље тачно, многи не знају шта је Кина. Клише је да се ствари тамо не крећу, што није тачно, јер је Кина прошла кроз изузетан преображај. Потпуно су погрешне и идеје о кинеској управи, за коју се дуго веровало да је нека врста глупог деспотизма. Управо је обрнуто, јер је кинеска администрација увек била изузетна, много развијенија него западна. И данас је, још увек.

Кина је  била технолошки, економски и културно далеко од Европе, све до почетка 19. века. Зашто је тада ослабила ?

Изузетан развој пољопривреде од 10. века довео је до преображаја Кине у 11. и 12. веку у велику империју, са највећом морнарицом на свету, која је у 14. веку предузела поморске експедиције кроз читаву југоисточну Азију. То није била војна, већ дипломатска мисија, са циљем да се покаже да је после монголске окупације Кина поново кинеска.

Питање које се често постављало јесте како то да је тако напредна Кина у 18. веку, велики извозник луксузних производа, свиле, чаја, порцелана, на техничком нивоу сличном као Европа, чак и већем када је реч о пољопривреди, толико ослабила у 19. веку.

Становништво је, наиме, толико нарасло, да чак ни најбоље пољопривредне технике нису више биле довољне да се исхрани. То је натерало сељаке да крче земљу на планинама. Огољавање планина је, међутим, довело до великих одрона земље, који су изазвали поплаве огромних размера. Током 19. века дошло је до великих социјалних немира, у којима је у највећој побуни убијено стотине хиљада људи и уништена готово читава културна Кина. Тада је дошло и до великог таласа имиграције ка југоисточној Азији, Аустралији и Америци. 

Све ово је веома ослабило Кину, као и касније маоистички систем, који је био ужасан.

Не треба заборавити ни западне силе и Јапан који су од средине века све више продирали у Кину. Енглези су тако средином 19. века натерали Кинезе да потпишу споразум који је био изузетно неравноправан.

Писали сте детаљно о кинеском менталитету. Колико се разликује од менталитета западног човека?

Генерализације су опасне; треба знати о ком периоду је реч, о ком домену људских активности, о ком социјалном слоју.

На првом месту је разлика у језику. Они немају, као индоевропски језици, конјугације и деклинације. Њихови карактери могу да значе шта год хоћете, у зависности од места на коме су у реченици. Сколастика која је негована у средњем веку, нарочиту пажњу је посветила разликовању конјунктива од придева, односно супстанце од атрибута.

Језуитски мисионари су у 17. веку покушали да објасне ову разлику Кинезима, али они је нису разумели. Игнорисали су радикалну опозицију између духа и материје. Нису разумели ни концепт Бога, као ствараоца који има персоналне карактеристике, који се љути, који је љубоморан и који је у исто време апсолутно биће, као што је представљен у Библији. Они су имали  представу неба, која је такође била верска представа, али аперсонална.

Дуго је постојала и суштинска разлика у схватању економије...

На Западу је етимолошки корен речи економија грчка реч која значи управљање кућом, приватним добром, а потом у ширем смислу означава трговца који тргује робом на тржишту. У Кини израз који означава економију састављен је од два термина, од којих један значи уредити свет, односно Кину, а други, заштитити народ.

Ову древну кинеску реч налазимо и у вијетнамском, корејском и јапанском. Она не означава приватну економију, већ политичку економију, што је тек много касније постало нормално на Западу, да се држава бави тиме.

Велику пажњу посветили сте везама Кине и спољног света...

То је веома значајно, јер још увек мислимо да је Кина изолована, што није тачно. Кина је увек одржавала везе са спољним светом. Они су много више информисани о нашој историји него што смо ми о њиховој. Игнорисање овог дела света (од Запада) велики је хендикеп у будућности.
 Између Европљана и Кинеза није било директних контаката пре 16. века, када су дошли португалски морепловци, који су углавном пљачкали.

Језуити, који су били веза између Европљана и Кинеза, хтели су да их импресионирају показујући им западну математику, која је била потпуно другог типа од њихове, која је добро функционисала, можда боље него западна. Кинези су научили да пишу једначине на папиру док су раније користили штапиће.

Како видите данашње везе између Европе и Кине?

Оне су искључиво економске природе, европске компаније измештају производњу у Кину, јер је тамо рад много мање плаћен.

Кинези су веома интелигентни и брзо усвајају технологију из спољног света. То није било могуће док их је комунистички режим спутавао, али чим је дошло до попуштања, када им је дозвољено да тргују, Кина је експлодирала, зато што је постојала потреба да се развије. У Кину је продрла и западна популарна музика најгорег квалитета, као и  караоке (на јапанском „празан оркестар”). Али Кинези су и велики љубитељи класичне музике.

На Западу постоји страх од Кинеза и њихове економске моћи...

Страх је увек постојао. У време пруске империје говорило се о „жутој опасности”, након што су 1905. године Јапанци победили Русе. Ја немам страх од Кинеза. Они тргују, то је све.