Случај Тартиф

Држим да се Молијеру, а посебно Тартифу, мора прићи најпре са становишта онога времена када се појавио 1664. године, под харизматичним патронатом самог краља Француске Луја XIV. Занимљивo је, истовремено, нешто што је мање познато: да се сутрадан појавио један извештај у ондашњим „Релацијама”, претходницама данашњих новина, који је објаснио Тартифа. У њему је стајало: Синоћ је изведена представа, у присуству краља Луја XIV, господина Молијера, a против лажних богомољаца и хипокризије.

На крају је краљ, пажљиво је одгледавши, забранио представу, јер се нашао пред великим проблемом. Луј XIV је видео да је у питању дело које бичује људски порок, да је његова тема лицемерје на религијској основи,

обрађена на тако успео начин да се и сам уплашио шта да чини, будући да је црква у оно време била други стуб апсолутистичке монархије сталешког типа. Забрана је одмах уследила, први пут на пет година. Касније, почиње Молијерова животна драма, борба за Тартифа.  

Молијер је приказао оне мане које деформишу људски карактер, а на које Христос указује у јеванђељима када говори фарисејима: Ви сте окречени гробови.

Међутим, није Молијер у овој драми приказао само један тип лицемера, већ је понудио огледало лицемерја као политичког и идеолошког обрасца сталешке апсолутистичке монархије. Стога Тартиф није само тип јунака лицемера, јер таквих типова било је још у античкој комедији, већ се у њему огледа читаво једно доба са својим настраностима.  

Тартиф је у великој мери значењски отворен посебно за наше време, не само у Србији, већ и шире. Кад се једна врста повратка светом манифестује у облику клерикализације, добијамо вечну тему лицемерја. Класицистички веран књижевном канону, Молијер је своје ликове градио као људе за сва времена.

Када Молијера читамо у кључу на који смо досад навикли, а класицистичка драма се приклања принципима нормативне класицистичке естетике према којем ликови говоре у дванаестерцу, намеће се питање шта је ново у овом извођењу. Сјајном игром наших глумаца тај дванаестерац је неутрализован тако да се уопште не осећа као доминантан, а Тартиф је дошао у наше време. Показало се да је лицемерје на религијској основи, као и на свакој другој, и данас друштвени проблем број један. Имали сте утисак, гледајући наше глумце Светлану Бојковић, Бориса Исаковића, Драгана Мићановића, Слободу Мићаловић и друге, да је то дружина одана Молијеру, и да се комад са позоришних дасака могао преселити на наше улице, и био би прихваћен. Ова дружина приклонила се идеји Егона Савина да се Молијер не може више режирати по принципима класицистичке драме, већ се мора приближити нашем времену. Сходно томе и завршетак комада је измењен.

Тартиф је друштвена драма и драма карактера, смештена је у једноставни оквир породичне драме, међутим, Молијер је није случајно приказао као комедију.

Краљ Луј 14 препао се пошто је одгледао Тартифа, управо због тога што је схватио да Молијеров смех представља побуну. Смисао је у оној китњастој, раскошној фрази лицемера Тартифа, која се вишезначно намеће, а представља аутентични дискурс богомољаца 17. века. Тартиф је врло сложен књижевни лик, јер је с једне стране његов карактер деформисан лицемерјем, а са друге он и сам, у једном, тренутку, говори у име оних који га гледају. У томе је био скандал ове Молијерове драме, која је смехом разобличила друштвену хипокризију. Молијер је оптуживан за атеизам, а он је одговарао да природа и здрав разум људски треба да буду мера свега што чинимо, а да осталом имамо право да се чудимо, ругамо и над понечим да плачемо.

Молијеров смех је утемељен на пуној свести разумног бића које суди и о себи и о другима и који по принципу рација мери поступке. То већ најављује доба просвећености и 18. век.