Судијама не може да се суди за грешке у поступцима

Судије Специјалног и Апелационог суда које су у првом и другом степену поступка погрешно примениле закон у корист чланова „земунског клана” Луке Бојовића и Владимира Милисављевића и ослободили их одговорности за три убиства из 2004. године, не могу да одговарају због одлуке коју су донели иако је Врховни касациони суд утврдио да су погрешили. Штите их одредбе неколико закона из области правосуђа, али и Устав.

Како је за „Политику” објаснила Мирјана Илић, дисциплински тужилац Високог савета судства, према одредбама Закона о судијама, Закона о уређењу судова и члану 145 Устава, судске одлуке су обавезне за све и не могу да буду предмет вансудског преиспитивања.

– Закон о судијама прописује да судија не може да одговара за одлуку коју је донео приликом већања и гласања. Такође, наводи се да је судија независан у свом раду, да није дужан било коме да објашњава своје правно схватање, утврђено чињенично стање, изузев у образложењу пресуде или када закон то посебно налаже. У одлучивање судије, на чему се потенцира и у другим европским земљама, не могу да задиру ни дисциплински, ни било који други органи јер би то био утицај на његову независност. Судија не може да одговара због донете одлуке, тумачења закона, утврђивања чињеница, примене закона, одлуке о извођењу доказа, судске одлуке – објашњава Илићева.

Одговорност судије је у томе, објашњава наша саговорница, што ће ВСС његову одлуку укинути и што ће је „урачунати” у вредновање његовог рада.

– Нико судији не може да каже на који ће начин да оцени одређене доказе или да тумачи неку законску одредбу. Зато постоји више степена одлучивања и судска пракса. Не тумаче све судије закон на исти начин – каже дисциплински тужилац ВСС.

Комисија највишег судског тела, објашњава Илићева, искључиво на основу достављених извештаја обавља вредновање рада судија. Приликом оцењивања узима се у обзир број потврђених и укинутих одлука.

– Уколико је ВКС, колико сам информисана, утврдио да је у првостепеној и другостепеној одлуци било повреда, не значи да судија због тога може да одговара у дисциплинском поступку, нити ВСС има законска овлашћења да због тога утврђује одговорност судије које су одлучивале – наводи Илићева.

У пресуди ВКС, у коју је „Политика” имала увид утврђује се да је у правоснажним пресудама повређен закон у корист Бојовића и Милисављевића. Наводи се да је у њима било битних повреда одредаба кривичног поступка. ВКС је утврдио да ни Специјални, ни Апелациони суд нису аргументовали због чега сматрају да се писани документи који су пронађени у стану у којем се Бојовић крио у Шпанији, не могу пред судом изводити као доказ.

– Осим тога, до битних повреда одредаба кривичног поступка дошло је и када је суд одбио предлог да се као доказ прочитају писма која су пронађена у стану који су користили Бојовић, Милисављевић, Синиша Петрић и Владимир Милановић, а која су заплењена приликом њиховог хапшења и претреса овог стана – пише поред осталог у пресуди ВКС.

Врховни касациони суд усвојио је Закон за заштиту законитости и утврдио је у јуну 2016. године да је Апелациони суд у Београду прекршио закон у поступку против бизнисмена Станка Суботића Цанета и његових сарадника када није прихватио кључне доказе тужилаштва против њих. Последица је била правоснажна ослобађајућа пресуда за кријумчарење цигарета. Група од 15 окривљених теретила се да је на штету буџета стекла корист од 28 милиона евра и шест милиона америчких долара.

Врховни суд Србије је 2007. године у поступку против Томислава Гачића – владике Пахомија, који је био оптужен за блудне радње над малолетницима, пресудио да је повређен закон и на штету окривљеног, али и на штету оштећених малолетника. Суд је утврдио да су повреде закона учињене на штету окривљеног и малолетних оштећених, јер тадашњи Општински суд у Нишу није спровео суђење у разумном року, због чега је дошло до застарелости.

Пре три године, ВКС је усвојио захтев за заштиту законитости у предмету „гњиланска група”, у којем су Виши и Апелациони суд ослободили припаднике ОВК. Та два суда нису сматрала да је реч о кривичном делу ратног злочина како је било наведено у оптужници, већ су због чињенице да је унутрашњи оружани сукоб између снага СРЈ и ОВК окончан 9, односно 20. јуна 1999. године, ослободили све оптужене, без обзира на то што се све до краја 1999. године наставио напад ОВК на цивиле српске националности и што је то за последицу имало смрт више од хиљаду цивила на КиМ. Само у Гњилану и околини убијено је 80 људи, најмање 34 особе се воде као нестале, а 153 су мучене.