Виртуелно насиље

„Политика” је јуче писала о рекордима које постиже четврти наставак видео игре „Grand Theft Auto” (GTA), која се први пут појавила још 1997, да би досад била продата у више од 70 милиона примерака. Седмодневни приходи најновије верзије (500 милиона долара, шест милиона копија) двоструко су већи од месечног промета музичке индустрије и надмашују и рекорде које су за исти период постизали и највећи филмски хитови.

Нама је ово важно због бизарне чињенице да је главни јунак четвртог наставка један виртуелни Србин Нико (Никола?) Белић, ветеран из ратова у којима се распала некадашња Југославија. Тек пуштен из српског затвора, у потрази за новим животом некако успева да се домогне Америке. Али уместо да тамо оствари „амерички сан”, брзо бива увучен у још драстичнију верзију света из којег је хтео да побегне: у подземље, у којем преживљава тако што постаје умешнији, безобзирнији и окрутнији гангстер од оних са којима се дружи.

GTA IV по оценама стручне критике за ову врсту медија представља нови квалитативан скок у овој већ 30 година старој индустрији која на глобалном нивоу данас обрће фантастичан новац: око 50 милијарди долара годишње. Импресиван је рад компјутерског програмерства и графичке уметности: подсећа на најбоље гангстерске филмове (пореди се са „Кумом”)) и доноси досад невиђен реализам (у њен развој уложено је око сто милиона долара).

Да би се игра одиграла до краја, потребно је најмање 80 сати, што подразумева многе непроспаване ноћи. Радња се иначе збива у виртуелном „Либерти ситију”, али је по свему очигледно да је реч о Њујорку. Игра је у ствари нека врста интерактивног филма (у високој резолуцији, са изузетном уверљивошћу детаља), али „отвореног сценарија” – играч је тај који ускаче у ципеле Ника Белића и, поистовећујући се с њим, на различите начине настоји да опстане у окрутном миљеу (америчког) подземља.

Нико је на неки начин симпатичан лик, али садржај игре је подстакао нове дебате о феноменима и екстремима модерне поп-културе. По дефиницији, видео игра није уметничко дело (иако су у њеном стварању учествовали многи уметници – гласове главним јунацима позајмљују, између осталих, и познати глумци Денис Хопер и Самјуел Џексон) – она је комерцијални производ намењен забави. За разлику од гледања телевизијских емисија или филмова, она пружа „активан ескапизам”, бекство од стварности које подразумева селидбу играча у виртуелну стварност, у којој судбина јунака који се води постаје сопствена, бар док су у рукама команде играчке конзоле.

Као и у уметности, идентификација са главним јунаком је неизбежна, али је у овом случају активна. Кад Нико Белић дилује дрогу, убија полицајце (али и недужне пролазнике), користи проститутке, краде аутомобиле – укратко прелази све етичке, легалне и моралне границе које постоје у друштву које се сматра цивилизованим – то чини зато што је играч притиснуо дугме на управљачу. Да би у овој забави дошао до краја, играч у ствари нема избора него да почини сва замислива друштвена зла.

Отуда, публицитет због фасцинантног комерцијалног успеха авантура Ника Белића, прати подједнака глобална контроверза о смислу ове врсте забаве. Видео игре које су пратилац развоја компјутера и информатичког друштва, настају у почетку као дечија забава и деца, тинејџери, још су њихови главни конзументи. Прешле су дуг пут од „Пакмена” (1980), који је био први анимирани карактер са сопственим именом, „Мариа” (1981), „Тетриса” (1985), „Сим ситија” (1989) или „Цивилизације” (1991). „Мортал комбат” (1992) је била прва игра са „вишком” насиља, која је послужила као повод да се о томе дебатује и у америчком Конгресу.

Као резултат, 1994. је уведен рејтинг, са шест ознака. На кутијама у којима је DVD са GTA стоји ознака „М”, што подразумева да је намењена онима који су „mature” (зрели) –у овом случају старији од 17 година. Нема међутим сумње да ће, као и друго забрањено воће, и Нико Белић постати херој тинејџера – и то великог броја њих.

Због слика експлицитног насиља, у Америци су повучени огласни плакати који рекламирају авантуре Ника Белића. Градоначелник Њујорка Мајк Блумберг осудио је ову игру као нешто што „учи децу да убијају”. Други кажу да ово није само игра, већ „нешто много моћније”.

Недоумице су – колико моћније? Одрасли имају слободу да бирају своју забаву, каква год она била: да није тога, порнографија не би опстајала као један од најпрофитабилнијих бизниса. Али шта је са младим душама: да ли ће тинејџери постати насилни после искуства у кожи Ника Белића? Да ли су, уосталом, и сви одрасли способни да направе довољно одсечну границу између виртуелног и стварног света.

Насиље на притисак компјутерског дугмета је многима забавно; рекосмо већ и да је безазлено. Све док је „виртуелно”.