Virtuelno nasilje

„Politika” je juče pisala o rekordima koje postiže četvrti nastavak video igre „Grand Theft Auto” (GTA), koja se prvi put pojavila još 1997, da bi dosad bila prodata u više od 70 miliona primeraka. Sedmodnevni prihodi najnovije verzije (500 miliona dolara, šest miliona kopija) dvostruko su veći od mesečnog prometa muzičke industrije i nadmašuju i rekorde koje su za isti period postizali i najveći filmski hitovi.

Nama je ovo važno zbog bizarne činjenice da je glavni junak četvrtog nastavka jedan virtuelni Srbin Niko (Nikola?) Belić, veteran iz ratova u kojima se raspala nekadašnja Jugoslavija. Tek pušten iz srpskog zatvora, u potrazi za novim životom nekako uspeva da se domogne Amerike. Ali umesto da tamo ostvari „američki san”, brzo biva uvučen u još drastičniju verziju sveta iz kojeg je hteo da pobegne: u podzemlje, u kojem preživljava tako što postaje umešniji, bezobzirniji i okrutniji gangster od onih sa kojima se druži.

GTA IV po ocenama stručne kritike za ovu vrstu medija predstavlja novi kvalitativan skok u ovoj već 30 godina staroj industriji koja na globalnom nivou danas obrće fantastičan novac: oko 50 milijardi dolara godišnje. Impresivan je rad kompjuterskog programerstva i grafičke umetnosti: podseća na najbolje gangsterske filmove (poredi se sa „Kumom”)) i donosi dosad neviđen realizam (u njen razvoj uloženo je oko sto miliona dolara).

Da bi se igra odigrala do kraja, potrebno je najmanje 80 sati, što podrazumeva mnoge neprospavane noći. Radnja se inače zbiva u virtuelnom „Liberti sitiju”, ali je po svemu očigledno da je reč o Njujorku. Igra je u stvari neka vrsta interaktivnog filma (u visokoj rezoluciji, sa izuzetnom uverljivošću detalja), ali „otvorenog scenarija” – igrač je taj koji uskače u cipele Nika Belića i, poistovećujući se s njim, na različite načine nastoji da opstane u okrutnom miljeu (američkog) podzemlja.

Niko je na neki način simpatičan lik, ali sadržaj igre je podstakao nove debate o fenomenima i ekstremima moderne pop-kulture. Po definiciji, video igra nije umetničko delo (iako su u njenom stvaranju učestvovali mnogi umetnici – glasove glavnim junacima pozajmljuju, između ostalih, i poznati glumci Denis Hoper i Samjuel Džekson) – ona je komercijalni proizvod namenjen zabavi. Za razliku od gledanja televizijskih emisija ili filmova, ona pruža „aktivan eskapizam”, bekstvo od stvarnosti koje podrazumeva selidbu igrača u virtuelnu stvarnost, u kojoj sudbina junaka koji se vodi postaje sopstvena, bar dok su u rukama komande igračke konzole.

Kao i u umetnosti, identifikacija sa glavnim junakom je neizbežna, ali je u ovom slučaju aktivna. Kad Niko Belić diluje drogu, ubija policajce (ali i nedužne prolaznike), koristi prostitutke, krade automobile – ukratko prelazi sve etičke, legalne i moralne granice koje postoje u društvu koje se smatra civilizovanim – to čini zato što je igrač pritisnuo dugme na upravljaču. Da bi u ovoj zabavi došao do kraja, igrač u stvari nema izbora nego da počini sva zamisliva društvena zla.

Otuda, publicitet zbog fascinantnog komercijalnog uspeha avantura Nika Belića, prati podjednaka globalna kontroverza o smislu ove vrste zabave. Video igre koje su pratilac razvoja kompjutera i informatičkog društva, nastaju u početku kao dečija zabava i deca, tinejdžeri, još su njihovi glavni konzumenti. Prešle su dug put od „Pakmena” (1980), koji je bio prvi animirani karakter sa sopstvenim imenom, „Maria” (1981), „Tetrisa” (1985), „Sim sitija” (1989) ili „Civilizacije” (1991). „Mortal kombat” (1992) je bila prva igra sa „viškom” nasilja, koja je poslužila kao povod da se o tome debatuje i u američkom Kongresu.

Kao rezultat, 1994. je uveden rejting, sa šest oznaka. Na kutijama u kojima je DVD sa GTA stoji oznaka „M”, što podrazumeva da je namenjena onima koji su „mature” (zreli) –u ovom slučaju stariji od 17 godina. Nema međutim sumnje da će, kao i drugo zabranjeno voće, i Niko Belić postati heroj tinejdžera – i to velikog broja njih.

Zbog slika eksplicitnog nasilja, u Americi su povučeni oglasni plakati koji reklamiraju avanture Nika Belića. Gradonačelnik Njujorka Majk Blumberg osudio je ovu igru kao nešto što „uči decu da ubijaju”. Drugi kažu da ovo nije samo igra, već „nešto mnogo moćnije”.

Nedoumice su – koliko moćnije? Odrasli imaju slobodu da biraju svoju zabavu, kakva god ona bila: da nije toga, pornografija ne bi opstajala kao jedan od najprofitabilnijih biznisa. Ali šta je sa mladim dušama: da li će tinejdžeri postati nasilni posle iskustva u koži Nika Belića? Da li su, uostalom, i svi odrasli sposobni da naprave dovoljno odsečnu granicu između virtuelnog i stvarnog sveta.

Nasilje na pritisak kompjuterskog dugmeta je mnogima zabavno; rekosmo već i da je bezazleno. Sve dok je „virtuelno”.