Беса из Брисела

Шта је са „бесом” (обећање, дата реч, потврда…) КиМ Албанцима датом одавно из Брисела да ће их кроз убрзане приступне преговоре, економску помоћ, либерализацију виза и осталу логистику, на мала врата примити у своје крило? Брисел има преча посла, а Албанци још верују у ту бесу, што уопште не значи да је европским чиновницима то битна и обавезујућа чињеница. Последњих година очекивања и апетити КиМ Албанаца нереално су порасли у смислу признања самопроглашене независности, тако да дешавања на КиМ имају све елементе крваве унутрашње политичке игре и исцрпљујуће борбе за власт.

Они сузавци у приштинском парламенту и демонстрације с полупаним главама, само су видљиви и површински гегови мучног и растућег обрачуна два запенушена клана, првог с Тачијем на челу и другог с Харадинајем… А кад се зна да тај ринг није европски осветљен, већ се води у полумрачном маниру, слеђа, лажирањем афера, корупционим новцем од продаје наркотика и још читавим арсеналом више него прљавих метода.

У налету су, и сада у предности, председник косовске скупштине Кадри Весели и премијер Рамуш Харадинај. Скрајнули су председника Хашима Тачија и прелепили његов успех у Паризу. Уводе царине, хапсе и пребијају Србе, шерифују... Али, нико од њих није „сто одсто” сигуран у своју будућност, не само поводом формирања Суда за злочине ОВК, већ и због хрпе обећања која су нудили народу а ниједно нису испунили. Тачи важи за умеренијег политичара и, као, „боље стоји” у међународној заједници. Стругнуо је у САД по нови мандат, кажу, али и да добије нове инструкције од својих газда којима у бесцење продаје богатства Косова и Метохије. Што не значи да неће по повратку узвратити ударац и пробати да поврати уздрмане позиције.

Такозвано независно Косово није више први пројекат и приоритет САД, а имајући у виду да ће 2019. година протећи у врло неизвесним изборима за Европски парламент, а да 2020. следе још неизвеснији избори за америчког председника, може лако да се схвати да Србија има времена, две године, да успостави национални договор око Космета и почне да га спроводи на терену. И да коначно почне да буде та која намеће кораке, а не да буде у дефанзиви.

Повезивање процеса на Косову и Метохији с питањем кршења људских права, прогона Срба и питање отимања имовине на Космету, уз инсистирање на војној неутралности и фундаменталних веза Србије и Републике Српске, треба да буду оквир наше нове заједничке међународне иницијативе. Уз ојачале Русију и Кину, са ојачаним и продубљеним економским и политичким концима с њима и уз слабљење бича САД које све теже приморавају мале земље да признају оно што се тешко признаје, што се видело на примеру гласања у Интерполу, ето шансе да се српска држава позиционира. И да не наседа на онај стари штос кад те комшија деран провоцира и кљуца, па му ти лупиш чвргу а онда се појаве његова старија браћа која те излемају. Сада и старија браћа имају своје проблеме.

Млађи брат са КиМ игра опасне игре, инсистира на царинским папирима на којима мора да пише „Република Косово” иначе нема улаза ни са 100 одсто повећаним царинама! Билборди по Приштини које је Харадинај сам себи поставио, гротескно делују с поруком да је најзад Косово 100 посто држава.

Србија не треба да се бави контрамерама, већ само треба да поштује свој Устав и бриселске договоре: територија КиМ се може представљати под различитим именима, али никако као „Република Косово”. Дакле, Србија мора да поштује ЦЕФТА споразум и друге транспортне и економске конвенције. Па зато и има обавезу да не прави пролаз роби која има грешку јер је из иностранства кренула насловљена на нетачну адресу… „Република Косово” је усмена а не формална дестинација. Зато таква адреса није позната!

Србија би морала да поштује свој Устав и договоре из Брисела а не да крши прописе и жмури као до сада што је то радила.

Па да се види шта ће или неће старији брат да уради кад папир удари на папир. Да ли ће да нападне или двосмислено да околиша.

Косовске власти од почетка двехиљадитих иду из провокације у провокацију када год треба да спроведу неки споразум. Приштина упадом на север жели сада да скрене пажњу са увођења такса, да једним новим проблемом прекрије претходни. Косовске привремене власти, што јесу по дефиницији у Резолуцији 1244 а и према Бриселском споразуму, покушавају да ескалацијом сукоба тргују да би им ЕУ укинула визе. А нико још да им директно каже да су се преиграли, да „беса” има рок трајања. Лепо је што су Могеринијева и Хан осудили увођење такса. И ништа даље од тога. Али поставља се питање – шта кад нестане хране, кад се испразне рафови а цене оду у небо? Коме ће гладни и сиромашни да верују. Заборављени Маркс је говорио да пре свих потреба ваља задовољити потребе стомака.