Ко и како руши углед парламента

Скупштина Србије је институција која битно утиче на живот свих грађана, будући да доноси законе који уређују сваки сегмент друштва и важе за све. Међутим, повремена истраживања јавног мњења сведоче да парламент годинама ужива врло мали углед, а према једном испитивању, од пре две године, 59 одсто грађана од посланика очекује да брину више о интересу својих странака него о свом. Овакав утисак није изненађење, пошто се огромна већина медија парламентом бави само ако се деси неки инцидент или „скандалозним” поступцима скупштинских служби. Али чудно је што у стварању утиска да нам је парламент такорећи непотребан учествују посланици, између осталог, коментарисањем свега и свачега, не размишљајући да ли је то тачно. Они, пак, тврде да оваквим понашањем не урушавају углед парламента.

Шта год рекли разни оцењивачи, Скупштина је најтранспарентнија институција. Грађани захваљујући директним ТВ преносима заседања могу да виде и чују све што посланици ураде и кажу, а на скупштинском сајту доступан је баш сваки податак, од плата посланика и службеника до разних других трошкова, укључујући и јавне набавке. То што може да се чује током расправе сигурно не доприноси подизању угледа парламента, јер су закони готово споредна тема, будући да се посланици много више баве међусобним обрачунима него садржајем закона. Није од помоћи, да не кажемо неку тежу реч, ни пракса обједињавања расправе о 20–30 закона, коју је патeнтирала Демократска странка док је била на власти, а напредњаци је са задовољством пригрлили. Због тога, о многим законима се не чује ни једна једина реч, да би се касније испоставило да је усвојено неко решење које грађанима ствара много проблема у животу.

Као што је Скупштина наставила лошу праксу обједињавања расправе, тако су и медији наставили да се њоме баве обрађивањем разних „лоповлука”, „луксузирања посланика”, „непотребног трошења пара”. О скупштинском ресторану написано је толико и таквих текстова да је обичан грађанин могао да стекне утисак да је реч о таквом луксузу равном неком скупом светском ресторану.

Саша Радуловић, лидер ДЈБ-а, одмах пошто му је верификован мандат, отишао је у ресторан да би „сликао” ценовник и окачио га на друштвеним мрежама, уз обећање да ће он тај „џабалук” укинути и за то је награђен насловним странама у неким медијима. На страну што је Радуловић сметнуо с ума да у парламенту ради 460 службеника, који се такође ту хране, а бар трећини њих плата не прелази 25.000 динара, већ је заборавио и да је био министар и да влада има ресторан у коме је ценовник потпуно исти, будући да су они у склопу једног организационог дела владе.

О томе да посланици ДЈБ-а и сами користе ресторан да и не причамо, али баш је било лепо добити насловну страну и представити се грађанима као борац против привилегија. О буђавим сиревима и бадемовом млеку за посланике, о чему се писало, а што се никад није појавило у том ресторану, да не причамо, али посланици су то коментарисали и чудом се чудили ко је то наручио и зашто. Ни то што је Зоран Живковић, лидер Нове странке, који је најљући критичар свега што напредњаци раде, поставио посланичко питање зашто тако нешто није парламент демантовао и објаснио како се набавља роба за све државне институције, није помогло да се упорно провлачи прича о буђавом сиру и бадемовом млеку.

Писало се и о трошковима за реновирање тоалета и набавку тоалет-папира и опет, наравно, уз ишчуђавање појединих посланика над толиким „бацањем” пара. Парламент је институција којој су, врло често, у гостима делегације страних парламентараца, али и државника који се на посебним седницама обраћају посланицима. Када је, на пример, 2011. године тадашњи руски премијер Владимир Путин био гост парламента, где је дуго разговарао с посланицима, свако коме је стало до угледа земље искрено се надао да неће морати у тоалет. Наравно да тоалет није био прљав, али је све било толико старо, испуцало и неприлично националном парламенту да би се свако постидео. Сад је то реновирано и релативно пристојно, а ко је, на пример, видео како изгледају тоалети у аустријском парламенту, разуме зашто кажемо релативно пристојно. Да не причамо о пребројавању тоалет-папира, који, успут, не користе само посланици, него и поменутих 460 скупштинских службеника и гости из света и земље. Ово је мали делић „битних” тема које су, изгледа, много важније за писање и коментарисање од закона који нам уређују живот.

Зашто посланици учествују у овом ружењу парламента и стварању утиска да би га требало укинути, јер такорећи ничему не служи? Марјан Ристичевић (НСС–СНС) каже да се увек јавља новинарима, да покушава да буде љубазан према свима, али „то је мало тешко”. Додаје: „Видео сам насловну страну једних новина са сликама Чанка, Шешеља и мене, с насловом – ’Алави’, а истине ради ниједног од нас тројице у тој мензи нема. То је менза Службе за заједничке послове, наш је само простор. Пише се и о тоалет-папиру, а кроз парламент кад заседа прође по хиљаду људи, долазе екскурзије, а свашта се приписује нама. Колико видим, постоји жеља да се прикаже како је председница парламента нешто наложила, мислим да постоји нека конкуренција у владајућој странци, па једни другима подмећу клипове и наносе штету, а о парламенту је најлакше писати, мада се иста храна, по истим ценовницима служи у свим републичким органима. Згодно је напасти Скупштину, нема последица, министарства ангажују агенције, о њима се не пише лоше. Посланици не могу да узврате, на пример, ускраћивањем рекламе, има и тога.”

Новица Тончев (СПС) не мисли да учешћем у причи о тоалет-папиру руши углед парламента: „Чинио бих то када бих псовао и вређао колеге и новинаре, спавао, или ручао у скупштинској сали, дошао у тренерци и патикама, или под дејством алкохола или наркотика.” Додаје: „Не видим шта је спорно у изјавама, то је мој лични став који не може да ми забрани чак ни Статутарна комисија СПС-а. Парламентарни живот у Србији је годинама био под лупом јавности што се тиче потрошње буџетских средстава, па макар то била и набавка ве-це папира. Моја дужност као народног посланика је да будем доступан новинарима и грађанима.”

Момо Чолаковић (ПУПС) каже да се раније писало о посланичким платама, па кад се „видело да то нису енормне плате, престало се с тим, сад је на реду тоалет-папир, поправка седишта”. Закључује: „Рад парламента је много доступнији јавности, јер се преносе седнице, а ту се види како се међусобно вређамо, па је и то отворило могућност да критикује на све начине.”