Виртуозност – препрека за срећу

Музика је непрекидно у мом бићу, са њом живим цео свој живот, свакодневно. Када се ујутру пробудим она је ту и већ бруји у мојој глави, она је мој живот, а не само професија којом се бавим, каже Аркадиј Володос, руски пијаниста, уочи концерта који ће одржати вечерас  у 20 часова у Коларчевој задужбини у Београду.

– Сећам се топлог пријема којим ме је прошли пут дочекала љубазна београдска публика и радујем се што ћу је поново срести и у оквиру ваше Стенвеј концертне сезоне извешћу дела Шуберта, али и Рахмањинова и Скрјабина. То је значајно зато што последњих осам година нисам свирао руски репертоар, већ сам био окренут немачкој музици Шуберту, Брамсу, Бетовену, Шуману... Са великом радошћу и љубављу поново свирам руску музику. Тешко је замислити веће супротности од Рахмањинова и Скрјабина. Ово су композитори који се веома разликују, јер је Скрјабинова музика по свом духу много ближа универзуму Вагнера или Листа, него Чајковског и Рахмањинова. Велика духовна снага и труд су потребни за скок од Рахмањинова до Скрјабина, није лако заиста – каже Володос који је у нашем граду последњи пут наступио пре 12 година свирајући удобно ослоњен у столици са наслоном коју иначе пијанисти не користе.

Тада су критичари забележили да је његово извођење звучало као нешто најлепше што су чули, а сам уметник је током тог прошлог гостовања код нас овако описао своје почетке:

– Моји родитељи су певачи тако да сам најпре био окренут певању. Потом сам веома озбиљно ишао на часове дириговања, али ми је на крају професор ипак сугерисао да почнем са клавиром и то у 16. години и данас сматрам да то није било касно. Много тога зависи од тога у каквом сте односу са музиком, чак нисам много вежбао ни скале. Где је кључ? У слушању, а не у свирању.

Познато је да је Володос значајну светску каријеру остварио иако није учествовао на великим клавирским конкурсима, а на питање како је то могуће данас каже:

– Имао сам ту срећу да сам свирао у кући мојих пријатеља у јужној Француској у моменту када је ту био присутан менаџер „Сонија“. Он ми је понудио ексклузивни уговор, снимио сам први компакт-диск и тако је све почело. Тада сам, још увек као студент Конзерваторијума „Чајковски”, потписао уговор не само за „Сони” већ и за компанију „Колумбија артист”. Недељу дана после тога већ сам свирао у Карнеги холу као замена за звезду Марту Аргерич! Ипак, мој музички пут није био једноставан. Такви уговори довели су до тога да сам био принуђен да изводим репертоар који су ми наметали моји агенти, што је значило превише виртуозних дела. Имао сам отпор према томе, била је то препрека мом схватању живота и среће. И тако сам првих пет година провео свирајући дела која уопште нисам желео на својим програмима. А онда сам пре деценију и по раскинуо све уговоре, преузео контролу над својом каријером и престао да интерпретирам композиције по туђем укусу. Данас сам срећан што могу да свирам где хоћу, шта хоћу и када хоћу. Ово је можда најсрећнији део мог живота и моје каријере.