Virtuoznost – prepreka za sreću

Muzika je neprekidno u mom biću, sa njom živim ceo svoj život, svakodnevno. Kada se ujutru probudim ona je tu i već bruji u mojoj glavi, ona je moj život, a ne samo profesija kojom se bavim, kaže Arkadij Volodos, ruski pijanista, uoči koncerta koji će održati večeras  u 20 časova u Kolarčevoj zadužbini u Beogradu.

– Sećam se toplog prijema kojim me je prošli put dočekala ljubazna beogradska publika i radujem se što ću je ponovo sresti i u okviru vaše Stenvej koncertne sezone izvešću dela Šuberta, ali i Rahmanjinova i Skrjabina. To je značajno zato što poslednjih osam godina nisam svirao ruski repertoar, već sam bio okrenut nemačkoj muzici Šubertu, Bramsu, Betovenu, Šumanu... Sa velikom radošću i ljubavlju ponovo sviram rusku muziku. Teško je zamisliti veće suprotnosti od Rahmanjinova i Skrjabina. Ovo su kompozitori koji se veoma razlikuju, jer je Skrjabinova muzika po svom duhu mnogo bliža univerzumu Vagnera ili Lista, nego Čajkovskog i Rahmanjinova. Velika duhovna snaga i trud su potrebni za skok od Rahmanjinova do Skrjabina, nije lako zaista – kaže Volodos koji je u našem gradu poslednji put nastupio pre 12 godina svirajući udobno oslonjen u stolici sa naslonom koju inače pijanisti ne koriste.

Tada su kritičari zabeležili da je njegovo izvođenje zvučalo kao nešto najlepše što su čuli, a sam umetnik je tokom tog prošlog gostovanja kod nas ovako opisao svoje početke:

– Moji roditelji su pevači tako da sam najpre bio okrenut pevanju. Potom sam veoma ozbiljno išao na časove dirigovanja, ali mi je na kraju profesor ipak sugerisao da počnem sa klavirom i to u 16. godini i danas smatram da to nije bilo kasno. Mnogo toga zavisi od toga u kakvom ste odnosu sa muzikom, čak nisam mnogo vežbao ni skale. Gde je ključ? U slušanju, a ne u sviranju.

Poznato je da je Volodos značajnu svetsku karijeru ostvario iako nije učestvovao na velikim klavirskim konkursima, a na pitanje kako je to moguće danas kaže:

– Imao sam tu sreću da sam svirao u kući mojih prijatelja u južnoj Francuskoj u momentu kada je tu bio prisutan menadžer „Sonija“. On mi je ponudio ekskluzivni ugovor, snimio sam prvi kompakt-disk i tako je sve počelo. Tada sam, još uvek kao student Konzervatorijuma „Čajkovski”, potpisao ugovor ne samo za „Soni” već i za kompaniju „Kolumbija artist”. Nedelju dana posle toga već sam svirao u Karnegi holu kao zamena za zvezdu Martu Argerič! Ipak, moj muzički put nije bio jednostavan. Takvi ugovori doveli su do toga da sam bio prinuđen da izvodim repertoar koji su mi nametali moji agenti, što je značilo previše virtuoznih dela. Imao sam otpor prema tome, bila je to prepreka mom shvatanju života i sreće. I tako sam prvih pet godina proveo svirajući dela koja uopšte nisam želeo na svojim programima. A onda sam pre deceniju i po raskinuo sve ugovore, preuzeo kontrolu nad svojom karijerom i prestao da interpretiram kompozicije po tuđem ukusu. Danas sam srećan što mogu da sviram gde hoću, šta hoću i kada hoću. Ovo je možda najsrećniji deo mog života i moje karijere.