Американци праве редове пред радњама

Индијци су на нож дочекали недавну изјаву америчког председника Џорџа Буша да је потражња ојачане средње класе у Индији крива за пораст цена хране у свету.

Буш је у говору одржаном протеклог викенда приметио да амерички бизнис може имати вишеструку корист од убрзаног развоја појединих земаља и додао да је средња класа у земљама као што је Индија све више заинтересована за квалитетну исхрану.

– А када је тражња велика, то проузрокује раст цена – рекао је Буш.

Индијски „Тајмс” је објавио карикатуру на којој дебели пар америчких туриста у Индији посматра како изгладнели Индијац претура по ђубрету у потрази за храном. Карикатуру прати текст: „Није ни чудо што код куће, у САД, влада несташица кад су ови Индијци почели превише да једу ”.

Девиндер Шарма, индијски аналитичар тржишта хране, изјавио је да је криза настала због тога што Американци више не производе храну, већ гориво. „Када би Индијци почели да једу колико и Американци, свет би морао да узгаја храну на Месецу”, рекао је Шарма.

А да ли просечан Американац једе данас колико је јео јуче?

Одговор се наслућује и у речнику који се користи у председничкој кампањи: као никад до сада, у њему се спомиње бензин, чија цена скаче на дневној бази, и „бакалук”.

Од марта прошле године, према подацима Бироа за статистику, цена јаја повећала се за 35 одсто, белог хлеба за 16 одсто, док за галон млека (3,8 литара) треба платити 23 одсто више. Али Американце највише погађа то што је галон бензина ових дана достигао границу од четири долара. Све што се уштеди на млеку, кока-коли или хамбургеру, поједе бензин.

(/slika2)Просечан грађанин овде за храну издваја 18 одсто од своје зараде, а наредних месеци овај проценат могао би да се попне и до неслућених 25 одсто. Јер, како предвиђа статистика, многе базичне намирнице порашће за још неки постотак. Брига због оволиког поскупљења за остатак света, поготово сиромашне, могла би да изгледа као виц, али се ту заборавља да амерички живот подразумева многе друге издатке. Ко нема кола, тај не може да добије ниједан посао и то је члан породице који највише троши: осигурање, бензин, поправке, гаража… Немогуће је осећати се чланом друштва и обављати свакодневне послове без компјутера, интернета и мобилног телефона. Правила пристојности налажу куповину куће или стана на кредит, чије су рате све веће. Од зубобоље или, не дај боже, напада слепог црева од банкротства и улице спашава само најбоље здравствено осигурање. Вађене живца из зуба кошта у вашингтонском округу преко хиљаду долара.

Они са здравим зубима и стомацима, марљивије него икада из разних брошура и бесплатних новина, исецају купоне и бонусе за бакалук.

Никол Гиндроу Перот, 29-годишња мајка двоје деце, направила је подсетник са датумима када је у којој радњи попуст и купује само тада, чак и воду и млеко. Штеди, али рачуни за храну су све већи. Донедавно је за воће, поврће и месо издвајала 400, сада 500 долара.

– Била сам једна од оних који би стали до најближе бензинске станице и купили шта им треба. Све је било у удобности – каже Гиндроу Перот, свесна да ће морати мало више да пешачи да би пазарила повољнију робу.

Американци стичу још једну навику. Почели су да праве залихе намирница купљених са попустом. Тако издржавају до следећег снижења цена. Више нема ни бацања хране. Кетлин Холи из Вашингтона објашњава да је некада у кући имала довољно чорбица, сендвича и грицкалица да прехрани цео комшилук, али да су дани импулсивне куповине иза ње. Више не убацује у корпу све што јој се учини занимљивим.

– Купујем само оно што ми треба, или се трудим да искористим оно што већ имам – објашњава она.

„Са изузетком врло имућних људи, сви остали Американци морају добро да размисле где и шта купују и да, на рачун уштеде , забораве на своје омиљене марке и фабрике”, каже Тод Хејл , функционер једног панела за потрошаче.

Шокантно је одјекнула и вест да су неки трговински ланци ограничили куповину пиринча на три џака од по десет килограма. Претерано би било рећи да је светска житница почела да на тачкице продаје „дефицитарну робу”. Тако бројни власници кинеске брзе хране, одлазе у „Костко”, купе три џака, врате се и у све дужем реду на каси чекају да плате још три. Зар не бисте и ви напунили резервоар данас да знате да бензин поскупљује сутра, правда се један Кинез који је своју радњу до таваница испунио тонама пиринча.

Чак је и разбарушени Мајкл Мур, који уме да разгневи америчке конзервативце нудећи Кубу или неки умеренији европски социјални модел као пример за углед, рекао пре неки дан у разговору са Ларијем Кингом да је Америка догурала до краја, кад је увела забрану на прекомерну потрошњу брашна и пиринча.

Хери Балцер, потпредседник „НПД групе”, компаније за истраживање тржишта, каже да је свака генерација Американаца на храну трошила мање од својих родитеља.

– Свако ће пронаћи начин да ограничи цене, да их снизи. Неће бити рецесије у исхрани – закључује Балцер.

-----------------------------------------------------------

Башта у аутомобилским гумама

Неки су и озбиљније схватили кризу са храном, па су по угледу на године после Другог светског рата претворили задња травната дворишта у повртњаке. Као пример се истиче један компјутериста из Вирџиније који је од старих аутомобилских гума направио леје за узгајање кромпира, лука, ротквица, купуса, тиквица, грашка, паприка и лубеница. Његова четворочлана породица на поврће троши сто долара недељно. За семе и земљу платио је укупно 50 долара, а руке су у кризи бесплатне.

-----------------------------------------------------------

Опустели ресторани и кафићи

Директори „Волмарта”, на пример, истичу да је порасла продаја смрзнутих јела и пица које се загревају у микроталасној пећници, јер се Американци масовно одричу одлазака у ресторане. Исто тако масовно почели су да купују апарате за прављење еспреса и капућина пошто им је Старбакс, постао сувише скуп. И док „Волмарт” пратећи ново понашање потрошача трља руке и уноси стотине нових разноразних апарата за справљање кафе или хлеба, Старбакс, ненавикнут на кризне ситуације, објавио је да му је у последњем кварталу опао профит за 28 одсто. Не може се више рачунати ни на пословичну америчку верност омиљеном бренду. Купују се најјефтиније „генеричке пахуљице”, сладолед или чипс, док деца пиште и вриште, за „Келогом”, и „Бен и Џеријем”.