Пригодно гледање у најбољи пасуљ

Од нашег сталног дописника
Чикаго, маја – Водим вас до места где вас чека најбољи пасуљ на свету, каже љубазна домаћица. Гости је следе невољно, јер их је већ накљукала разним ђаконијама, али ипак су радознали да омиришу домовински специјалитет у „највећем српском граду изван Србије”.

Понуђено им је, међутим, само једно зрно, али џиновско: тешко 10 тона, дугачко око двадесет, високо 10 и широко 12,6 метара. И блиставо толико да се у њему огледа градска околина, од улица до неба.

Доведени су, заправо, испред скулптуре, дела британског вајара индијског порекла Аниса Капура, коју је он насловио „Врата облака”, коју је народ из милоште, а и из веће склоности за опипљиво него за недодирљиво, назвао „Пасуљ”. Уметник се испрва бунио што је таквим преименовањем његова узвишена порука приземљена, али је прихватио реалност, поготову кад је видео да је тај „пасуљ”, који је „засадио” у Миленијумском парку, центра Чикага, постао нека врста урбаног светилишта коме хиљаде људи свакодневно долазе на „поклоњење”.

Моћнији од држава

Нема, напросто, нигде, па и кад би се сабрали многи вашари и одаје врачара, тако масовног гледања у пасуљ, као што је ово чикашко. Буљуци посетилаца зуре у „зрно”, огледају се у његовим споља заобљеним, а изнутра издубљеним површинама, које им служе као зрцала за умножавање ликова или њихово преплитање са одблесцима солитерских панорама, тротоарског хоризонта, крошњама, сунцем, облацима. Готово сви се ту сликају, да овековече кадрове на којима се и они и град појављују као пулсирајући, одсликани састојци уметничког дела… „Гледање у пасуљ” почело је и пре него што је 15. маја 2006. комплетирана скулптура од нерђајућег полираног челика. Остварила су се, наиме, прорицања да ће она постати врло популарна и да неће коштати градску касу, пошто су 23 милиона долара за њу платили донатори.

Постала је симбол Чикага, ионако сазданог од знамена из којих је могла да се бар делимично „чита” локална, национална па и судбина света. Утемељен тек 1803. као војно утврђење за чување трговачких путева који су пролазили кроз индијанске територије већ крајем 19. века је израстао у насеобину са око милион становника, наговестивши тако и доба глобалне концентрације људи по градовима.

Данас је то град, с бруто домаћим производом од 442 милијарде долара, економски моћнији од многих нација. Надмашио је и своје административне границе – у којима је смештено око три милиона душа, укључујући и предграђа, са још шест милиона душа, на три савезне државе – Илиноис, коме припада, и суседне делове Индијане и Висконсина.

Задивљује неимарским остварењима од палате Сирс, највише у САД, до зграде листа „Чикаго трибјун”, клубовима у којима се свира џез, театрима, честим концертима и разним бесплатним уметничким манифестацијама на отвореном простору, робом за свачији џеп, низом ресторана, излетиштима на језеру Мичиген. Али у шетњи његовим улицама зналац понајвише може да осети моћ духова који су се овде окупљали да би мењали и ближње и свет.

Мада га још многи поистовећују с гангстерајем Ал Капонеа двадесетих година прошлог века, Чикаго је био и остао расадник градитеља система. У њему су се афирмисали: Абрахам Линколн који је касније као председник успео да очува целовитост САД угрожену сецесионизмом и покрене процес укидања ропства; један од најчувенијих архитеката Френк Лојд Рајт; нобеловац-физичар Енрико Ферми, предводник изградње првог нуклеарног реактора; врло утицајни економиста и нобеловац Милтон Фридман; Лео Штраус, као „отац” овде још владајућег неоконзервативизма…

Овде је и колевка Првог маја (настао поводом масовних демонстрација започетих на тај дан 1886. са захтевом за увођење осмочасовног радног времена). Широм света празнује се као Међународни дан рада, али не и овде, јер је окарактерисан као „комунистичка ујдурма”, па је исти датум Вашингтон прогласио за Дан лојалности отаџбини. Овог првог маја, ипак су у Чикагу (са око 15.000 учесника) и низу других градова одржане демонстрације али с циљем да се издејствује реформа имиграционе политике.

Обама, Опра, Џордан…

Чикаго је управо и најкарактеристичније поприште тренутно главног политичког дуела, демократских претендената за председника Америке, сенатора Барака Обаме и Хилари Клинтон. Његово је пребивалиште, а њено место рођења.

У борби за страначку номинацију, Обама је у Илиноису освојио безмало дупло више гласова од своје конкуренткиње. Тај резултат потврђује и оцену познавалаца да становници Чикага радо прихватају придошлице и да не маре много за оне који су се одселили.

Град је створен, уосталом, таласом оних који су у њему тражили бољу егзистенцију (годишњи доходак по становнику премашује 20.000 долара). И коегзистенцију: масовним доласцима најпре и понајвише Немаца, па онда Ираца, а онда и Пољака, којима је, као и Србима (чији је потомак Род Благојевић гувернер Илиноиса), постао локација изван градова у домовини. Замашне су заједнице и Британаца, Швеђана, афричких Американаца, Мексиканаца, Швеђана, Италијана, Бугара, Румуна, Украјинаца, Палестинаца… Честа су и братимљења Чикага с градовима у постојбинама досељеника (с Београдом од 2005).

Иако већину становника чине белци, Чикаго је сада чувен и по црначкој тројци: поред Обаме, у њему живе и Опра Винфри, једна од најутицајнијих овдашњих дама и телевизијски шоумен, и кошаркашка легенда Мајкл Џордан. Познат је и по несвакидашњој градоначелничкој „династији” Дејли, ирског порекла– отац Ричард је владао 21 годину а после извесне паузе његов син, који се зове као и отац, на  локалном је кормилу од 1989.

Али, вратимо се „гледању у пасуљ”. Поменута скулптура ће послужити као једна од атракција којима Чикаго жели да придобије подршку за организовање олимпијаде 2016. У међувремену је његова гигантска берза робе већ погодила будућност, да ће храна поскупети и – прави велики обрт у трансакцијама, од пиринча па све до пасуља…