Распад рокенрола

Би­ло је дир­љи­во пре не­ко ве­че на про­сла­ви шест де­це­ни­ја ро­ђе­ња ви­ња­ка. Сви­ра­ла је „Ри­бља чор­ба”, ма­хом оне ства­ри због ко­је су ди­ви­зи­је ЈНА оста­ја­ле без за­ли­ха кр­ви и ју­го­сло­вен­ске вер­зи­је ко­ња­ка. Али не због то­га што су ре­гру­ти пу­ца­ли јед­ни у дру­ге, већ због са­мо­по­вре­ђи­ва­ња. Се­кли су ве­не слу­ша­ју­ћи „Два ди­на­ра ду­же”, цви­ле­ћи због де­во­ја­ка ко­је су се спан­ђа­ле с не­ким дру­гим ти­по­ви­ма, ко­је су пре­тва­ра­ле у во­ло­ве. Мно­ги су се те ве­че­ри се­ти­ли свог ти­неј­џер­ског до­ба, ка­да су се због Бо­ре по­и­сто­ве­ћи­ва­ли с том пле­ме­ни­том жи­во­ти­њом. Ми­слим на во­ла, на­рав­но. Вој­ни­ци ко­ји ни­су се­кли ве­не, на­ли­ва­ли су се ви­ња­ком, па је бор­бе­на го­то­вост ди­рект­но за­ви­си­ла од емо­тив­ног ста­ња ду­го­ко­сог Ча­ча­ни­на. 

На сил­ним окру­глим сто­ло­ви­ма, по­све­ће­ним још јед­ном ро­ђен­да­ну, сто­го­ди­шњи­ци осни­ва­ња Ју­го­сла­ви­је, ар­ми­ја ин­те­лек­ту­а­ла­ца се у ака­дем­ским рас­пра­ва­ма ма­хом сло­жи­ла ка­ко је то био исто­риј­ски про­ма­шај, али би се у би­ти мо­гло кон­ста­то­ва­ти да су се твор­ци ве­ли­ке зе­мље по­на­ша­ли као го­сти док су слу­ша­ли Бо­ру. Пре­ви­ше су по­пи­ли. 

Ако се Ча­ча­нин ак­ти­ви­рао због сво­је оми­ље­не ва­тре­не во­де, за­што је Го­ран Бре­го­вић ових да­на оку­пи­рао све зна­чај­не ме­ди­је као да га је за­по­сео дух Алек­сан­дра Ву­чи­ћа? Бре­га про­мо­ви­ше свој ве­ли­ки кон­церт у Бе­о­гра­ду, а ка­ко је, као Марк­сов след­бе­ник, одав­но схва­тио да је пра­ви­ло ка­пи­та­ла да се се­ли у при­вред­не гра­не с ве­ћом про­фит­ном сто­пом, од­ре­као се па­стир­ског ро­ка и ство­рио жа­нр ур­не­бе­сног фол­ка, упа­ко­ва­ног у ци­ган­ску тру­бач­ку ма­ги­ју, као му­зич­ку па­па­зја­ни­ју ко­ја је оп­чи­ни­ла свет­ску мејнстрим кри­ти­ку и пу­бли­ку. Фронт­мен „Би­је­лог дуг­ме­та”, Ју­го­сло­вен­чи­на пр­вог сте­пе­на, за раз­ли­ку од Бо­ре, ко­ји је му­ти­рао у Ср­бен­ду, као да је же­лео да из­нер­ви­ра све мр­зи­те­ље ју­го­сло­вен­ског про­јек­та, па се при­се­тио да је, као вој­ник у Ни­шу, ле­чио ту­гу на се­би свој­ствен на­чин.

Ку­пио је но­вог „ја­гу­а­ра” и пар­ки­рао га ис­пред ка­сар­не. Уме­сто да про­ше­та кроз град Ниш, ка­ко је ина­че на­звао јед­ну од сво­јих нај­леп­ших ба­ла­да, он се кроз пре­сто­ни­цу ју­жне пру­ге во­зио у ли­му­зи­ни. Шта се дру­го мо­гло и оче­ки­ва­ти од Јо­си­па Бро­за ју­го­сло­вен­ског ро­кен­ро­ла? 

И ко­нач­но, тре­ћи члан ве­ли­ког три­јум­ви­ра­та ју­го­ро­ка, аути­стич­ни ми­стик Џо­ни Шту­лић, ко­ме се баш фућ­ка за на­ци­ју, др­жа­вљан­ство и крв­ну гру­пу, те је иза­брао да жи­ви у ег­зи­лу, зад­ња по­шта Хо­лан­ди­ја, где пре­во­ди ста­ро­грч­ке епо­ве, из­не­на­да је оплео по Ра­де­ту Шер­бе­џи­ји. По­том се вра­тио у са­мо­и­зо­ла­ци­ју у ко­ју је оти­шао као до­бро­во­љац, од­мах по­што је Ју­го­сла­ви­ја умр­ла. Остао је до­сле­дан сво­јој па­ро­ли: „Не су­дје­лу­јем.”

Са­мо је на­из­глед чуд­но да су се тро­ји­ца фронт­ме­на ме­га­бен­до­ва огла­си­ла у вре­ме обе­ле­жа­ва­ња „ве­ка Ју­го­сла­ви­је”. Бре­га, Бо­ра и Џо­ни су ка­тар­зич­но по­ја­сни­ли оно што се, за­чу­до, ни­је по­ја­ви­ло у ана­ли­за­ма исто­ри­ча­ра и ар­хи­те­ка­та све­тли­је бу­дућ­но­сти рас­цеп­ка­них др­жа­ва. За­што је, рас­па­дом Ју­го­сла­ви­је, умро и ро­кен­рол? Као да је тај кул­ту­ро­ло­шки про­цес на­ше про­па­сти сво­јом смр­ћу 1994. го­ди­не об­ја­вио Ми­лан Мла­де­но­вић, шеф култ­не ЕКВ. 

Ка­да би БИА и вој­на оба­ве­штај­на ан­га­жо­ва­ли све ре­сур­се, те­шко да би про­на­шли ма­кар је­дан бенд ко­ји свир­ком у га­ра­жи или у по­дру­му на­го­ве­шта­ва ре­ин­кар­на­ци­ју „Би­је­лог дуг­ме­та”, „Ри­бље чор­бе” или „Азре”. За­што не­ма де­це ко­ја уме­ју да на­пи­шу ве­ли­ку ро­кен­рол пе­сму и угро­зе му­зич­ки ап­со­лу­ти­зам на­род­ња­ка? Тај­на ве­ли­ког пра­ска ју­го­сло­вен­ског ро­кен­ро­ла је са­мо у јед­ној, та­ко ба­нал­ној ства­ри: Бо­ра, Го­ран и Џо­ни ком­по­но­ва­ли су пе­сме ко­је су кла­си­ка. Сви­ра­ју их де­ца на ги­та­ри, сви­ра­ју их и сим­фо­ниј­ски ор­ке­стри. За­то сва­ки од њих тро­ји­це за­слу­жу­је „Ан­дри­ће­ву на­гра­ду” јер су њи­хо­вом по­ја­вом на цр­ве­ним по­љи­ма из­ни­кла – де­ца цве­ћа.

Ти­ме су сте­кли огро­ман ути­цај на та­ко­зва­на емо­тив­на и дру­штве­на кре­та­ња. Ако су не­за­бо­рав­ним ба­ла­да­ма му­шкар­це пре­тва­ра­ли у стри­не, сво­де­ћи их за­пра­во на сво­ју су­шти­ну, они су, исто­вре­ме­но, суб­вер­зив­ним тек­сто­ви­ма но­ка­у­ти­ра­ли пост­ти­тов­ски еста­бли­шмент, бу­де­ћи цу­на­ми но­вог та­ла­са, ан­дер­гра­унд бен­до­ве ко­ји су сво­јом ан­га­жо­ва­ном свир­ком на­го­ве­шта­ва­ли ко­нач­ни рас­плет. По­ка­за­ло се да су би­ли про­ро­ци. Не­ки од њих су по­ста­ли вла­сни­ци кор­по­ра­ци­ја или су ушли у ор­би­ту ви­со­ке по­ли­ти­ке, по­пут „идо­ла” Ср­ђа­на Ша­пе­ра и Не­бој­ше Кр­сти­ћа. Не­ки су на гро­бљи­ма.   

Ни­су ли због Бо­ре за­се­да­ле бо­рач­ке ор­га­ни­за­ци­је јер, за­бо­га, ка­ко да за иде­а­ле ги­ну бу­да­ле? Бо­ра је на­ста­вљао да­ље, од­би­ја­ју­ћи да по­ста­не члан ма­фи­је, алу­ди­ра­ју­ћи ја­сно на цр­ве­ну. По­ка­за­ло се да и оста­ле пар­тиј­ске књи­жи­це има­ју исту бо­ју. Ваљ­да за­то што их је штан­цо­ва­ла штам­па­ри­ја Јо­ви­це Ста­ни­ши­ћа. Уз­гред, ра­ди­ла је у три сме­не.

По­ка­за­ло се да су сил­ни ро­ке­ри по­ста­ли пре­гла­сни за пост­ју­го­сло­вен­ски пе­ри­од. Ни­су схва­ти­ли да тре­ба да ба­це елек­трич­не ги­та­ре низ ре­ку, отво­ре му­зич­ки сту­дио и за­поч­ну ма­сов­ну про­из­вод­њу пе­ваљ­ки, ства­ра­ју­ћи иде­о­ло­шки по­ре­дак си­ли­кон­ског нео­ли­бе­ра­ли­зма, као по­след­њу фа­зу кул­ту­ро­ло­шког и му­зич­ког прав­ца ко­ји сим­бо­ли­зу­је пљач­ка­шку тран­зи­ци­ју европ­ског ис­то­ка.

Но­во­ро­ђе­ној по­ли­тич­кој и дру­штве­ној ели­ти ни­је по­тре­бан чак ни Ба­ја­га, као пр­ви ги­та­ри­ста ко­ји је јед­но­стра­но про­гла­сио не­за­ви­сност уз по­моћ ин­струк­то­ра, от­це­пљу­ју­ћи се од „Ри­бље чор­бе”, уз до­го­вор с Бо­ром о мир­ном раз­гра­ни­че­њу. 

Џо­ни, да­кле, пре­во­ди Хо­ме­ра и са­ња да ће ипак за­и­гра­ти за Зве­зду. Бо­ра тра­жи свој пут у дру­штве­ном ме­те­жу. Ко­ке­ти­рао је с на­ци­о­на­ли­змом, по­том је ње­го­ва лут­ка за­у­век по­стао и остао Во­ји­слав Ко­шту­ни­ца, али лу­та­ју­ћи кроз епо­хе, Бо­ра се од се­до­ко­сог му­дра­ца пре­тва­рао у ру­жи­ча­стог клов­на. За­пра­во се све вре­ме вр­тео у круг, че­ка­ју­ћи на Ан­ђе­ла, ко­ји ни­кад не­ће до­ћи. Да­кле, не­ће нам ски­ну­ти па­у­чи­ну с очи­ју. Ни­су ли, уоста­лом, ве­ли­ки ре­до­ви за опе­ра­ци­ју ка­та­рак­те? 

Је­ди­ни ко­ји ће се ци­нич­но на­сме­ја­ти док се по­кла­ња пу­бли­ци би­ће Го­ран Бре­го­вић. Он је је­ди­ни ко­ји ће с пра­вом из­ја­ви­ти оно што је од­у­век ми­слио: и по­сле Ти­та – Ти­то!