Хамас и даље копа тунеле

Од нашег специјалног извештача

Јерусалим, Тел Авив – Смештен близу границе с Египтом, прелаз Керем Шалом само на први поглед личи на било који царински терминал. Десетине натоварених шлепера нанизаних у две колоне чекају да се отворе тешка метална врата између бетонских зидина. Непун километар одатле је место Рафа у појасу Газе. Овај прелаз једина је копнена трговачка веза са светом коју има палестинска енклава стешњена уз Средоземно море.

Грађевински материјал, гориво, плин, пољопривредни производи, али и сва остала роба широке потрошње у Газу из Израела стижу једино преко Керем Шалома. Металне цеви не могу у Газу, јер Хамас од њих прави ракете којима гађа израелска насеља.

Нема наоружаних војника, али ту су прецизни гигантски скенери и пси трагачи којима ништа не промиче. У једној смени цео прелаз опслужује 130 Израелаца и 70 Палестинаца који сваки дан долазе из Газе. Преглед камионског терета траје између 10 и 45 минута. У Тел Авиву се могу видети графити на хебрејском „Два милиона Палестинаца у Гази живи у гету”, али ова палестинска енклава није опасана зидовима.

Иако део међународне заједнице стално упире прст у Тел Авив да Газу намерно држи под опсадом, неке чињенице говоре да слика није баш тако црно-бела. Пролаз камиона преко Керем Шалома се одвијао и током последњег ракетног напада. Само у прошлој години преко овог прелаза у Газу је ушло 161.000 камиона пуних робе.

„Ово је цивилна управа која служи нашој држави, али и нашим непријатељима. Наравно да није сав народ Газе наш непријатељ, мада их је окупирао Хамас”, дочекује нас Ами Шакед (59), директор прелаза Керем Шалом.

Пролазимо кроз прави лавиринт бетонских бедема и металних устава, покривен стотинама камера које штите од снајперских хитаца и камиона пуних експлозива. Шакед више подсећа на Мела Гибсона из филмског серијала „Смртоносно оружје” него на неког уштогљеног цариника. У карираној кошуљи и с качкетом испод којег је проседа коса скупљена у коњски реп, док једним ухом ослушкује „моторолу”, он отворено прича о безбедносним ризицима у овом делу пустиње Негев.

Газу познаје добро већ 30 година, али, како каже, никада је није видео у овако лошем стању као данас. Народ који тешко живи, осим палестинској управи, мора да плаћа и додатне порезе Хамасу.

„Од доласка револуционарних исламиста све се променило. У Гази имате 400.000 паметних и образованих младих људи који немају шансу да добију никакав посао, јер готово да нема индустрије. Они се налазе у правој клопци”, прича Шакед.

Са једне осматрачнице нам показује шта значи реалност на терену. На египатској страни десетине трактора затрпавају новооткривене подземне тунеле које праве исламисти. Километар северније у Гази се копају нови.

Хила Фенлон

Пажљив поглед усмерен према Рафи, граду од 200.000 становника, открива брежуљке свеже ископаног песка. Палестинци копају тунеле ручно, отприлике 10 метара дневно. Недавно су испод Керем Шалома открили тунеле на дубини од тридесет метара кроз које могу да прођу наоружани борци Хамаса.

Шакед би, каже, волео да живи у миру са Палестинцима, али мисли да то није изводљиво: „Како да верујете у примирје које је прогласио Хамас после 460 испаљених ракета? Не верујем у палестинску худну (прекид ватре на арапском). То њихово примирје значи само да немају довољно муниције да нас униште. Рећи ћу вам отворено, не верујем никоме, ни Европљанима ни Американцима, већ само себи”.

Педесетак километара северније, уз саму границу с Газом налази се јеврејско село Натив Хасара. Ова пољопривредна кооператива (Израелци, за разлику од кибуца, оваква насеља називају мошав) изгледа рајски. Простране приземне куће с пуно зеленила и незаобилазних палми, олимпијски базен на улазу у место, школа, дечји вртић. Средоземно море је на само два километара. Ову идилу квари чињеница да је ово и ратна зона.

На ово подручје од 2001. године пало је 5.000 „касам” ракета и минобацачких граната испаљених из Газе. До сада су живот изгубила само три од 850 мештана. Све то захваљујући одличном систему алармирања становништва чак и СМС порукама чим лансери почну да се пуне ракетама. Свака кућа има мало армирано бетонско склониште. Школа и вртић су изграђени од зидова и таваница дебелих један метар.

„Свет стално брине за Газу. А ко ће нас да заштити од оваквог терора? Наши малишани чим проходају морају да знају где се у сваком тренутку налази најближи заклон. Сваки пут пре него пошаљете дете у продавницу по млеко, оно мора да вам наброји где се све успут налазе склоништа. Јер, када се чује сирена, нема много времена, пет-шест секунди, ако хоћете да сачувате живу главу”, прича Хила Фенлон (42), мајка двоје деце.

Упркос константној тензији и претњама од граната, Натив Хасару су за осамнаест година напустиле само три породице. Истрајни су да опстану. Ту су им плодна поља и фарме. С недавно подигнуте платформе за надгледање, Хила Фенлон нам показује два бетонска заштитна зида према Гази. Један је на самој граници раздвајања, а други ближе месту заштите од снајпера. У долини испод те тачке, налази се имање на којем узгаја семенски парадајз, паприку и кромпир.

„Однедавно из Газе пуштају балоне и змајеве напуњене запаљивим материјама који падају на земљу и изазивају пожаре. Један балон је пао и на моју фарму, али срећом сам успела да угасим ватру”, прича ова срчана мештанка чији су родитељи дошли са Синаја 1982, када су Израелци према договору из Кемп Дејвида преселили сва јеврејска насеља.

Пет провокативних застава Иранске гарде

У подручјима брдовите, али плодне северне Галилеје, у местима Малот и Таршиша близу границе с Либаном, годинама у миру живе измешани Јевреји, Друзи, Арапи хришћани и муслимани. Просперитет овом крају делом је омогућио и један од најбогатијих људи на свету Ворен Бафет купивши 2006. године за четири милијарде долара чувену израелску фабрику за производњу машинске опреме „Искар”.

Десетак километара северније, на брежуљку изнад контролног пункта УН, злати се купола налик оној на Брду храма у Јерусалиму. То место Израелци зову Иранска гарда.

„Куполу су изградили Иранци. Видите ли пет застава како се вијоре поред”, показује нам једном руком Сарит Зехави, док нам другом пружа двоглед и наставља да објашњава. „Жуто-зелена је застава Хезболаха, следи либанска, па палестинска. На оној белој на арапском пише ’Следеће године у Јерусалиму’, а последња, пета, државна је застава Ирана.”

Сарит Зехави

Директорка непрофитног Центра за истраживање безбедносних изазова „Алма” не крије да је била изненађена када је недавно на својој граници видела државно обележје Ирана, земље са којом се не граниче, а чији лидери отворено поручују да је Израел „канцерогени тумор” на Блиском истоку који треба елиминисати. Ово откриће за 41-годишњу бившу потпуковницу војне обавештајне службе свим дешавањима у јужном Либану, у којем готово све конце у рукама држи Хезболах, даје нови смисао.

„То је директна претња Ирана Израелу. Али, знате ли зашто смо овде на самој граници сигурни и ипак влада мир? Хезболах врло добро зна да израелска војска не би толерисала убијање цивила или било какав вид терористичког акта на својој територији. Уследио би жесток одговор наших снага и били би збрисани”, прича Зехави, која каже да без страха на ово место може да доведе и своју децу.

На истоку уз границу са Сиријом простире се камени плато, Голанска висораван, над којом је Израел 1967. године после Шестодневног рата преузео контролу. Вијугави пут води поред још увек нерашчишћених минских поља до коте високе 1.165 метара на којој се налази осматрачница Авитал. С овог места, одакле је Дамаск удаљен само 60 километара ваздушном линијом, пуца поглед на шиитска насеља која такође контролише проирански Хезболах.

Водич групи кинеских туриста која се окупила око некадашњег израелског војног бункера објашњава какве борбе су се водиле за овај стратешки положај. Једна од највећих тенковских битака између сиријске и израелске војске збила се 1973. године у долини испод нас. Сарит Зехави каже да има много тумачења разлога зашто су се после два и по дана жестоких окршаја Сиријци повукли иако су имали 450, а Израел само 150 тенкова.

Доласком мисије УНДОФ 1974. године направљена је тампон-зона од 25 километара с једне и друге стране границе, где су војници УН контролисали број војника и количину оружја. Грађански рат у Сирији је све то променио. Мисија УН се повукла и тек недавно поново вратила.

„За мене као бившег обавештајног официра, рат у Сирији је произвео потпуну другачији однос снага у региону. Познате су нам активности Хезболаха у Либану, али овде се суочавамо са јаком шиитском милицијом која помаже Асадовом режиму, у чијим редовима су плаћеници из Сирије, Авганистана, Ирака и Пакистана. Борећи се на страни Асада против побуњеника, они се заправо спремају да сутра нападну Израел”, прича директорка „Алме”.

Израелци не верују ни Арапима, ни Европљанима, ни Американцима

На Блиском истоку се с нестрпљењем очекује нови мировни план Доналда Трампа, али мало ко искрено верује да ће он донети трајно решење израелско-палестинског сукоба

Сусрет са Израелом је као улазак у времеплов који вас истовремено води не само у опијајућу прошлост већ и реалну будућност: у Јерусалим, свети град Јевреја, хришћана и муслимана, али и у Тел Авив, у којем се пијаћа вода у кућним условима већ прави из ваздуха. Седам деценија од настанка модерне јеврејске државе, Израел, по површини нешто већи од Словеније, одмах је иза Силицијумске долине по броју високотехнолошких стартап компанија у свету.

Али, у овој земљи јаких контраста, у којој се на сваком кораку преплићу историја неба и земље, вреба и експлозивна садашњост која прети да запали нови рат на Блиском истоку. Држава у којој 20 одсто нејеврејског становништва, углавном Арапа, ужива сва грађанска прaва и слободе – барем на папиру, јер они се жале да је у стварности другачије – деценијама је практично у полуратном стању с Палестинцима који живе сабијени у две енклаве – десно од реке Јордан на Западној обали и југу у појасу Газе.

Сви досадашњи покушаји да се разреши израелско-палестински чвор до сада нису уродили плодом. Ни ратом, али ни преговорима. Иако се с нестрпљењем очекује нови мировни план Доналда Трампа, мало ко у Израелу искрено верује да ће он донети трајно решење.

Упркос обостраном неповерењу између Израелаца и Палестинаца на крхотинама Споразума из Осла из 1993. који су потписали Јицак Рабин и Јасер Арафат у области које Израелци зову Јудеја и Самарија, а Палестинци Западна обала, данас влада варљиви мир.

Али, зато за разлику палестинске самоуправе источно од Јерусалима, где је на власти Фатах, у Гази кључа и сваког часа прети да избије озбиљан сукоб са Израелом. Само у два дана, 11. и 12. новембра, из ове области у испаљено је скоро 500 ракета на насеља у јужном делу Израела. Према процени Израелских одбрамбених снага, Хамас у Гази има најмање 10.000 ракета и минобацачких граната, а палестински Исламски џихад 8.000.

Напетост полако расте и на северу Израела, где живи милион људи. У јуну је подигнут 11 километара дуг а девет метара висок зид на делу границе према Либану, како би се спречили потенцијални упади Хезболаха.

У Израелу се процењује да ова терористичка организација коју подржава Иран располаже са око 100.000 ракета кратког домета, али и неколико хиљада пројектила које лако могу да добаце до Тел Авива.