Маратонске серије гемова одлазе у историју

Тенис је дуго био познат по упорном чувању традиције, али када промене почне да уводи и бастион традиције Вимблдон, значи да је дошло ново време. За сада су то још увек грудве, али упућене са свих страна воде ка лавини, чији је основни смер контрола дужине мечева и њихово убрзање.

Док су главна циљна група и даље гледаоци – њима треба сервирати прецизан и интензиван програм – за краће мечеве се залажу и многи играчи, под притиском све збијенијег календара. Трећи фактор је ера „велике четворке” иза које се тренутно види празнина, са мало наде у скорашњу појаву нових звезда и великих ривалстава, чије би маратонске мечеве вредело пратити сатима.

Од четири угла тениске куће – такозваних гренд слем турнира – њујоршки је ишао испред времена и још 1970. увео тај-брејк до 7 поена, при резултату 6:6 у гемовима. То је била прагматична реакција Њујорка на систем игре на разлику у гемовима, који се није уклапао у прецизни програм телевизијских преноса. Један од таквих маратона су 1969. одиграли Панчо Гонзалес и Чарли Пасарел, оборивши тадашњи рекорд Вимблдона. После пет сати и 12 минута, са 22:24, 1:6, 16:14, 6:3 и 11:9, славио је 41-годишњи Гонзалес, један од највећих у историји тениса.

Остала три турнира су постепено уводила тај-брејк током 70-их, али тек при резултату 8:8, све до 1979, када су утврђена данашња правила. Вимблдон, Ролан Гарос и Мелбурн су сачували део гладијаторских узбуђења за пети, одлучујући сет, који се тамо, до ове године, играо на разлику у гемовима.

Црвено светло се упалило на овогодишњем Вимблдону, када су двојица великана, Новак Ђоковић и Рафаел Надал, упркос могућности тај-брејка у прва четири сета, играли дуже него Гонзалес и Пасарел пре пола века – 5 сати и 15 минута ... У другом најдужем полуфиналу у историји Вимблдона, прекинутом па настављеном сутрадан, Ђоковић је најавио свој велики повратак, победом са 6:4, 3:6, 7:6(11), 3:6, 10:8.

Да су Ђоковић и Надал играли прво по распореду полуфинале, били би рекордери барем неколико сати, јер су пре њих Кевин Андерсон и Џон Изнер одиграли други по дужини меч у историји Вимблдона: 6 сати и 36 минута. Та победа Андерсона, са 7:6(6), 6:7(5), 6:7 (9), 6:4, 26:24, била је главни разлог критика на рачун одсуства тај-брејка у петом сету, јер је само тај сет трајао 2 сата и 50 минута. А, можда протести не би били толико бучни, да Јужноафриканац у четвртфиналу није начинио подвиг године, победивши осмоструког шампиона Роџера Федерера после два сета заостатка и спасених меч-лопти: 2:6, 6:7(5), 7:5, 6:4, 13:11. И на дужину тог меча, од 4 сата и 15 минута, утицало је одсуство тај-брејка у петом сету.

Бучне реакције, од самих играча и стручњака до друштвених мрежа, преломиле су чуваре традиције у Лондону. Одлука је донета брзо. На Вимблдону се, од идуће године, игра тај-брејк у петом сету, али ће се Енглези ипак разликовати од Американаца, јер ће се на бројање до 7 ићи тек после резултата 12:12.

Биће то утеха Џону Изнеру за пораз у другом најдужем мечу у историји Вимблдона, јер његову победу против Николе Маија у првом колу Вимблдона 2010. нико неће моћи да превазиђе. Тада је Американац савладао Француза после 11 сати и 5 минута, у најдужем мечу у историји тениса: 6:4, 3:6, 6:7(7), 7:6(3), 70:68.

Тадашња 183 гема више неће моћи да се понове на гренд слем турнирима. У прилог томе иде иницијатива Мелбурна да се придружи увођењу тај-брејка у петом сету. Да би сва четири гренд слема била под различитим условима, Аустралијанци предлажу да се њихов тај-брејк игра при резултату 6:6, али до 10, а не до 7 као у Њујорку и Лондону. Париз се још опире увођењу тај-брејка, али је тај расплет прихватио у игри парова.

Како ствари стоје, четири најважнија турнира би у 2019. могла да се играју по четири различита система у петом сету, али са једном заједничком тенденцијом – време је за краће мечеве.