Логичне и још стидљиве промене

Спремност Мелбурна да се придружи Вимблдону, да после безмало пола века заједнички прихвате победу Њујорка у мерама за скраћење петог сета, представља логично убрзање тениских мечева на гренд слем турнирима. Могло би се рећи да је ствар сујете то што у Аустралији и Енглеској, некадашњим тениским велесилама, не желе потпуно изједначење са америчким моделом. Енглези су прихватили тај-брејк до 7 поена у петом сету, али тек при резултату 12:12 у гемовима, док Аустралијанци најављују да ће прихватити тај-брејк после 6:6 у гемовима, али до 10 поена, а не до 7...

Није шија него врат. Накупило се и превише разлога за контролу трајања мечева, а најављене мере су и даље врло стидљиве у односу на захтеве публике, спонзора и самих тенисера.

Ако људи и даље желе да гледају гладијаторске маратоне тенисера, то треба сачувати за финале, а искуство показује да промене правила не би нимало утицала на најдужа финала на гренд слем нивоу.

Од шест најдужих, половина је одиграна управо у Њујорку, где од 1970. постоји тај-брејк у петом сету. Само у једном (Надал – Федерер, Вимблдон 2008) су ривали у петом сету стигли до 6:6, али не много даље. Надал је, после 4 сата и 48 минута, победио са 9:7 у петом сету и није ни дошло да прилике да се користи ново правило Вимблдона, где ће тај-брејк одлучујућег сета да се игра тек после 12:12.

Друго што се примећује из прегледа најдужих финала јесте да су сва одиграна после увођења тај-брејка у прва четири сета (мера од које се очекивало да скрати дуеле), те да су кључни фактор велики тенисери позиционог стила и велика ривалства. У свих шест се појављују Новак Ђоковић, Рафаел Надал или Матс Виландер. Виландер је одиграо три, од којих два са Иваном Лендлом, а Ђоковић и Надал по два.

Из тога, готово математичком логиком, следи да би најдуже финале свих времена могло да буде Ђоковић – Надал, или Виландер – Лендл. И управо је тако. Швеђанин и Чех су рекорд обарали два пута, 1987. и 1988, а Србин и Шпанац су 2012. поставили рекорд за 21. век, играјући сат дуже од свих претходника.

У јеку ере „велике четворке”, многи навијачи су критиковали Њујорк зато што се издваја од остала три највећа турнира и не дозвољава исцрпљујуће финале. Међутим, када су се у овогодишњем полуфиналу Вимблдона неочекивано нашла двојица громовитих сервера, Кевин Андерсон и Џон Изнер, меч од шест сати и 36 минута се претворио у право мучење, не само за тенисере него и за гледаоце.

Тада су глас, у улози телевизијских коментатора, дигли управо актери неких од најдужих мечева професионалног тениса, Матс Виландер и Џон Мекинро. Њихов судар 1982, пре увођења тај-брејка у Дејвис купу, био је готово идентичан случај. Трајао је 6 сати 22 минута, од чега је 2 сата и 39 минута отишло на пети сет, а Мекинро је победио са 9:7, 6:2, 15:17, 3:6, 8:6.

– Људи причају о драми дугог сета – рекао је Виландер – али после тога је један од ривала потпуно исцрпљен за наредни меч; следећи пар проводи сате чекајући крај терена, а програм турнира се претвара у збрку. Проблем је да у тим мечевима играчи остају без енергије и сабирају се само на одржање сопственог сервиса, чиме се још више смањују изгледи за одлучујући брејк.

Андерсон је у полуфиналу Вимблдона славио са 7:6, 6:7, 6:7, 6:4, 26:24, при чему је само пети сет трајао 2 сата и 50 минута. Потом није могао да пружи нимало озбиљнији отпор Ђоковићу, који је финале добио са 6:2, 6:2, 7:6.

Још горе је прошао апсолутни рекордер свих времена Џон Изнер. Данас сви знају да је у првом колу Вимлбдона 2010. савладао Николу Маија после три дана и више од 11 сати игре, али мало ко зна шта је урадио у другом колу. Већ у следећем сусрету савладао га је Тијемо де Бакер, Холанђанин који није био међу носиоцима и у каријери није стигао даље од 40. места. Американац је потпуно изгубио контролу над сервисом, а резултат је био понижавајућ: 6:0, 6:3, 6:2...

Најдужи финални мечеви

Година            место  ривали            резултат          сати и минути

2012.   Мелбурн         Ђоковић – Надал       5:7, 6:4, 6:2, 6:7(5), 7:5            5:53

2012.   Њујорк            Мари – Ђоковић        7:6(10), 7:5, 2:6, 3:6, 6:2          4:54

1988.   Њујорк            Виландер – Лендл     6:4, 4:6, 6:3, 5:7, 6:4    4:54

2008.   Вимблдон       Надал – Федерер       6:4, 6:4, 6:7(5), 6:7(8), 9:7       4:48

1987.   Њујорк            Лендл – Виландер     6:7, 6:0, 7:6, 6:4           4:47

1982.   Ролан Гарос   Виландер – Вилас     1:6, 7:6(6), 6:0, 6:4       4:42