Наслеђе бунта

По доласку Александра Дупчека на власт у Чешкој, међу народом се јавља жеља са слободом, децентрализацијом економије и демократизацијом. Мирни протести трајали су до августа 1968, а властима у Совјетском Савезу и земљама чланицама Варшавског пакта се то није свидело, па су извели инвазију на Чешку. Немири су потрајали све до почетка следеће године, када је легендарни Јан Палах одлучио да се спали на прашком тргу, стварајући од себе симбол жртвовања за идеале. Истине ради, сличну језиву одлуку донео је и један пољски студент, Рикард Сивиец, протестујући против учешћа Пољске у неправедној инвазији Чешке. Њих двојица су остали збратимљени у смрти, а њихов пример пратила су још два студента у року од следећа три месеца, Јан Зајиц, који се самозапалио на истом месту где и Палах, и Евжен Поцек у чешком граду Јихлава. Сулудо угашени животи, јер ови момци нису изазвали никакву промену. 

Поред Чеха, највећи талас протеста захватио је Француску, где већ долази до разводњавања. Без Варшавског пакта који им виси над главом, Французи су се окренули унутрашњим, социјалним проблемима и борби за либералније образовање. Студенти су кренули у протесте против владе Шарла де Гола, а њима се придружило и око 10 милиона радника Француске. Знатно ефектнији од чешког, француски студентско-раднички устанак завршен је већ крајем јуна, падом деголиста. Хапшења студената и радника, милионски марш кроз Париз 13. маја, Молотовљеви коктели и запаљени аутомобили (студенти су тврдили да су паљење возила обављали полицајци провокатори), довели су до нових избора. И опет помало узалуд: изборни резултати показали су да је народ у већини ипак био на страни власти и деголисти после демократских избора постају још јачи!

Остаће забележено да је Пјер Паоло Пазолини, режисер, писац и пасионирани хомосексуалац, презрео студентске протесте. Као и многи отворени левичари и раднички синдикати, уосталом. У студентима је видео татине синове и фолиранте, размажена буржујска деришта, и чак отворено стао на страну полицајаца, сматрајући их истинским синовима сиромашних. Да би се проверило да ли је Пазолини био у праву, само би требало испитати колико је полицајаца остало то што јесте, а колико је француских „шездесетосмаша” нашло ухлебије у очевој фирми. Треба донекле разумети француске студенте.

Тешко је бити херој улице под сенком одсечене главе Жоржа Дантона, првоборца Француске револуције. Оне велике и крваве.

Било је врело и у Југославији те 1968. године. Уз поклич „Доле црвена буржоазија”, студенти су се, читавих седам дана, борили за фундаменталне вредности марксистичке филозофије. Драгољуб Мићуновић , једАн ЈЕ од вођа студентских протеста. Мићуновић бележи да је полиција брутално тукла београдске студенткиње, неколико студената је осуђено на робију, а осам професора Филозофског факултета је избачено са посла.

– Кад се данас прича ко је био дисидент, а ко није, ту барем постоје врло јасна мерила. Дисиденти су били они које су тукли, хапсили, терали са посла и одузимали им пасоше А они што су улазили у Академију, што су напредовали у служби, што су могли да причају и раде шта хоће, такви то нису могли да буду, осим по службеном задатку. Углавном, те 1968. године смо последњи пут били заједно са целим светом – написао је Мићуновић.

Никола Милошевић је, пак, сматрао да њихов циљ није био коренита промена режима.

– Они никад нису ишли дотле да на било који начин угрозе личну власт Јосипа Броза Тита – написао је Милошевић. Тито је, каже историја, рекао да су студенти у праву, да ту „има нешто”, а студенти су одахнули, климнули главама и вратили се на радне задатке. Као и у Француској, опет ћорак, можда баш због тога што студентима није било сасвим јасно шта у ствари желе са новом, мини револуцијом. За разлику од Данила Киша. Легенда каже да је препознао револуционарни жар – посматрајући студенткиње. И оштроумно, а како би другачије, проценио да их „сад треба ј....и”, док су узбуђене, еуфоричне и не знају шта раде. А можда је Југославија само желела да, како Мићуновић каже, буде део великог слободног света који је озбиљно таласао.

Било је заиста жестоко широм планете. У САД, протести су узели велики замах, студенти су блокирали Универзитет Колумбија у априлу, 19 дана после убиства Мартина Лутера Кинга. Борили су се против рата, успут се ослобађајући сексуалних стега. Девојке су масовно, са гнушањем, скидале репресивне грудњаке, ритуално их спаљујући на ломачама. Вероватно на велику радост неке америчке верзије младог Данила Киша. Било је побуна у Италији и Аргентини. У Мексику, у октобру 1968, полиција је пуцала на демонстранте. У Бразилу је студентска борба против војно-диктаторског режима достигла врхунац. Власт је после тога код њих постала још агресивнија, укидајући конгрес и уставна права Бразилаца.

Сума? Треба бити пажљив. Све велике револуције су, ипак, биле завршене пре шездесетосмашких протеста. Слобода говора је сада нешто већа него тада, али је суптилно и културно придављена армијом службеника за односе са јавношћу. Млади се и даље боре за социјална права, обично лична, грешно жудећи за добрим оделом, аутомобилом, корисним страначким ангажманом... Да би материјално били другачији од њима једнаких. Сексуалне слободе су најбоље прошле, мада ту има још пуно посла. Што се спаљивања грудњака тиче, то је дефинитивно био промашај. Девојке које су ономад толико желеле да покажу груди, вероватно веома озлојеђено посматрају у шта се претворила идеја – грудњак заиста више није потребан, али зато што су идеал дојке које препуне силикона поносно пркосе гравитацији. Само, то није био циљ... Индивидуализам је угушен корпорацијском културом. Газда је на те-ве екрану, радници се не виде, али газда тврди да су добри, поштени, вредни и, како и треба, тихи и повучени. Додуше, антиглобалистички покрет је све јачи. Само да се и њихови првоборци не искваре када стигну ловорике за револуционарни труд. А Србија? Србија је велика тајна и мала земља која се, као и увек, труди да прати светске трендове и преживи до следеће плате.