Планетарни протест због насиља и лажи

Конференција „1968. у Београду: 40 година после”, одржана јуче поводом четири деценије од великих студентских протеста у свету, показала је и да сами учесници после толико времена о истом догађају мисле на сасвим другачији начин. То је допринело да скуп буде провокативан, инспиративан за говорнике, који су се на почетку у дворишту Капетан-Мишиног здања пријатељски поздравили и сликали се заједно (Мира Ступица је, рецимо, стајала између Драгољуба Мићуновића и Михајла Марковића), а онда у препуној сали у Ректорату до касног поподнева говорили „о шездесет осмој”. Били су ту и Небојша Попов, Загорка Голубовић, Жарко Пуховски, Светислав Стојановић, као и још много социолога, историчара и политиколога са Универзитета у Београду.

Драгољуб Мићуновић је као домаћин, у име Центра за демократију којим руководи, први изрекао своје виђење, како је рекао, планетарног протеста. Обележили су га отпор према насиљу и лажи, а то су две вредности на којима је никла ова наша цивилизација. Био је то судар два система вредности. Јасно је да студенти нигде нису могли да освоје власт, али је Мићуновић приметио да су млади тада сачували свој образ и стекли право на побуну.

– Људи су знали да је љубав боља од мржње, правда боља од неправде и истина боља од лажи, али свет је изгледао друкчије. Био је пун лажи, неправде, мржње и ратова. Тада је вођен вијетнамски рат и, без обзира на режиме, демократске, социјалистичке или тоталитарне, свуда су подједнако устали студенти и интелектуална јавност с питањем: докле ћете ви да нам решавате судбину – подсетио је директор Центра за демократију.

Соња Лихт, директорка Београдског фонда за политичку изузетност,као други домаћин скупа, а и сама учесница у протестима 1968, истакла је да се и сада у свету ломе копља о значају и домету покрета. Ипак, чињеница је да је он постигао нову културну парадигму у свету и да је за нас значајан, јер је те године „Београд постао свет” иако ће ова парола касније постати врло коришћена.

Кратки документарни филм „Липањска гибања” Желимира Жилника неке од учесника конференције је подсетио на догађај о коме су говорили, као и врло сугестивни говор Стеве Жигона. Жарко Пуховски је потом истакао да су студенти били неовлашћени говорници, јер су наступали мимо система и организација које су га подржавале, мада су данима узвикивали праве партијске пароле. Полицајци су први схватили да би то било увођење заједнице у плурализам, па су одмах ступили у акцију. Загорка Голубовић је колеги из Загреба замерила што је студенте назвао лузерима, што није тачно, рекла је, јер је покрет отворио слободу ванинституционалног удруживања, цветале су трибине на којима је могло да се говори о свему, подсетила је Голубовић.

Филозоф Михајло Марковић није се сагласио са Мићуновићевим оценама догађаја и либералном покрету, напротив, оценио је да су левичари све водили, подсетио на „прву транзицију у Европи још у оно доба” када је инфлација код нас била 30 одсто. И Пуховском је замерио на објашњењу о анархолиберализму, рекавши да је то „прича о дрвеном гвожђу” и да се не може тако говорити док су учесници неког догађаја још живи и – присутни.

Светислав Стојановић је говорио о побуни у име идеала, жалећи што и Љуба Тадић, због болести, није присутан, јер је био учесник протеста који је платио високу цену за оно што је учинио.