​Ери Водолије је дошао крај

Никакве ироније нема у томе што је ери „Водолије“ крај дошао на дан када је Анегрет Крамп-Каренбауер изгласана за нову лидерку Хришћанскодемократске уније и будућег кандидата за канцеларку Немачке. Недуго након објаве оних што управљају „Водолијом“, последњим бродом који је спасавао мигранте од дављења у Медитерану, да ни они то више неће моћи радити због опструкције европских влада, делегати ЦДУ су одлучили да Ангелу Меркел замени она од које се очекује да настави њену политику.

Само би наивне присталице и лукави противници канцеларке рекли да ће онда АКК, како зову њену наследницу, несумњиво настојати да врати „Водолију“ на море. Напротив, тај и остале бродове у истој мисији на пропаст је осудила још Меркелова, и то 2015. године, у време кад је добила надимак „избегличка мајка“.

Већ тада је она затворила спољне границе Европе и заиста отворила своју земљу искључиво за оне избеглице које су већ преоптеретиле Грчку и Италију. Тиме је зауставила блокирање граница између чланица ЕУ уплашених од преливања миграната с југа континента, односно спречила је престанак слободног промета робе, људи и услуга на заједничком тржишту. Меркелова је спасавала систем од којег се ЕУ обогатила, не оне што су, привучени тиме, у њему тражили азил. Зато и избеглице које је примила гледа да што брже, у складу с правилима које је ћутке изменила, избаци и пошаље кући, мада то још споро иде. Да је другачије, не би ни на „Водолији“ дигли руке од вађења Африканаца из орахових љуски у којима прелазе Средоземље.

Прећутани првобитни грех: Истински грех Меркелове са становишта тврде и крајње деснице, дакле, није њена наводна слабост на мигранте него то што је стожерну странку Немачке и Европе, некад класично конзервативну, померила ка центру, преузимајући понешто од левичарске политике, отвореније према интересима мање имућних слојева. Зато је „анти-Меркел“ кандидат на партијским изборима ЦДУ био Фридрих Мерц: његов још тврђи став у односу на мигранте ту је тек додатни миг масама залуђеним пропагандом која је смисао савремених политичких опција изврнула наглавачке, суштина је у Мерцовој наклоности према крупном бизнису и жељи да пословне људе, вративши странку удесно, још више ослободи дажбина и законских стега за заштиту потрошача и околине.

У поређењу с таквом перспективом, све би било једноставно да Меркелова, као и већина европских политичара с центра, у свом шеврдању мало лево, мало десно, није завршила тако што је закинула и сиромашне и средњу класу и богате. Та је политика постала немогућа, због чега и у Шведској још од септембра нема сагласности за владу: десне и леве странке у тој земљи сад превише вуку свака на своју страну да би имале консензус и већину у парламенту. Зато ће и АКК, ако збиља продужи стопама канцеларке, имати мука, држећи надаље у њима и целу ЕУ. Уз велику опозицију и унутар партије, јер Мерцу је мало недостајало да је победи, АКК ће у том случају, као кључни европски политичар, бити слаба. А на другом крају немачко-француске кичме која чини ЕУ је Емануел Макрон, који је у идеолошком цик-цак мршењу данашњих центриста успео себи да сплете омчу око врата.

Порески космополитизам: Ретко ко је, заправо, као Макрон био толико невешт да се претвори дословце у карикатуру либерала каква много чешће постоји у пропагандним блаћењима смишљеним у десничарском табору него у стварности. Већину потеза је повукао непосредно у прилог добростојећима, очекујући да ће масе имати стрпљења да чекају проверу његове тврдње како ће то на дуже стазе и њима ићи у корист. И оно што је само по себи племенита идеја, заштита животне средине, хтео је да изведе поскупљењем загађујућих горива у часу када Французи ионако живе све горе. Испао је прототип тог модела скованог за оцрњивање либерала, оног према којем они, загледани у у будућност и „апстракције“ попут екологије, не виде садашње тегобе „обичног народа“.

То је можда и најгора последица Макроновог слепила: пружио је десници оправдање за то да екологију и даље, сад с трунчицом више уверљивости, представља као докону занимацију „умишљене космополитске интелектуалне елите“ којој је више стало до благодети планете и човечанства него до „сопственог народа“. А за животну средину су, уствари, ништа мање заинтересоване и једине праве елите, финансијске, једини што имају истински утицај: индустријалци, који прете да ће због еколошких ограничења, која им подижу трошкове, морати да пребаце своје фабрике у иностранство, што тобож никако не би желели због радника и националних интереса.

То је, као и мигранти, удица бачена масама. Истина је да они могу преместити своје погоне, као што, у супротном случају, ако им се удовољи па наставе загађивати до миле воље, могу увек преселити и себе и своје породице на било које место на свету где ће још бити незатрованог земљишта, чисте воде и бистрог ваздуха. Јер, нико осим оних који имају такав иметак није прави космополит, кадар да се настани свугде, нарочито тамо где ће му порез и остале глобе бити мање. Ако због тога оду из домовине, неће се осврнути на оне који немају новца да их прате нити ће га икад зарадити у њиховим, „на увећање националног богатства оријентисаним, ради добробити нашег обичног радног народа у овој земљи остављеним“ фабрикама.