Четири деценије од студентског протеста

„Драга децо, запамтите какви сте данас јер нећете моћи такви да будете целог живота. Данас сте најлепши и најузвишенији. Колико се тога будете сећали толико ћете бити добри” ове речи је, према сведочењима учесника студентског протеста из 1968. године академским грађанима, окупљеним у дворишту Филозофског факултета изговорила Десанка Максимовић, наша чувена песникиња.

Ове њене речи имале су, изгледа, пророчки карактер. Јер, кад је протест завршен млади „револуционари” отишли су временом свако на своју страну. Једни су постали део система, други су „баталили” идеолошке расправе и почели да се баве практичнијим стварима, трећи су се окренули науци, четврти ће постати истакнуте страначке вође... Али, без обзира на то што им је младалачки занос временом спласнуо и што их је живот одвео различитим путевима готово сви су, касније, са поносом истицали да су били „шездесетосмаши”. Како из садашње перспективе, после тачно четири деценије изгледа овај студентски протест и шта је, од некадашњих идеала шездесетосмаша остало?

Мада је повод за студентску побуну био баналан, узроци су много дубљи. Наиме, те 1968. у Европи и САД левичарске идеје биле су веома популарне. Рат у Вијетнаму, трка у наоружању, економска криза, све већа друштвена неједнакост али и побуна против ауторитета учинили су своје, тако да су на улицама великих европских градова вођени прави „ратови” између полиције и левичарски настројене омладине. Имена Рудија Дучкеа, Тарика Алија, „црвеног Денија” и осталих студентских вођа свима су била позната, а њихови примери свакако су утицали и на наше студенте. Али, имали су они и довољно „домаћих” разлога за побуну. Јер, без обзира на привидни мир „Титова” Југославија пролазила је кроз многа искушења. Унутарпартијски обрачуни, децентрализација земље, све већа друштвена неједнакост, незапосленост, одласци на рад у иностранство, нарастање бирократије, тежак положај универзитета, све је то тиштало младу генерацију. Био је довољан само повод да почне бура...

Он је нађен у једном инциденту до кога је дошло у ноћи између 2. и 3. јуна када су, због ограниченог броја места у салу Радничког универзитета у Новом Београду на приредбу „Каравана пријатељства” могли да уђу само учесници омладинске радне акције, а не и студенти. Уследио је физички обрачун између студената, са једне, и акцијаша и редара, са друге стране, а затим и брутална интервенција веће групе полицајаца, што је било довољно да се Студентски град побуни. Потом је, око поноћи већа група студената, гурајући испред себе заплењена ватрогасна кола кренула према центру града, наводи у својој књизи „Друштвени сукоби изазов социологији – Београдски јун 1968” Небојша Попов, један од учесника протеста из 1968. Али, код новобеоградског подвожњака студенте је сачекала милиција, која је интервенисала и разбила демонстрације.

(/slika2)Све је то студенте узбудило и они, сутрадан, 3. јуна одржавају велики протест испред Студентског града на коме доносе одлуку да крену у град, на протест испред Савезне скупштине. Али на том их је путу, опет код надвожњака, сачекала милиција у пуној „ратној” опреми. Били су ту и неки од истакнутих политичара (Вељко Влаховић, Милош Минић, Бранко Пешић) који су покушали да студенте одговоре од протеста, изнад надвожњака је кружио војни хеликоптер, а по прузи маневрисала парна локомотива. Преговори нису успели и уследила је нова „акција” полиције чије је пендреке осетио велики број студената. У општој гужви од пендрека је страдао и Милош Минић. „Непрегледно море плавих униформи распрострто је по падинама и међу жбуњем као на пикнику. Ту је и велики број ђубретара. Једни скупљају студентске ципеле, сандале, ташне, сатове, јакне и сакое и то стављају на ледину. Други на ломачи спаљују студентске транспаренте”, сећао се редитељ Живојин Павловић у књизи „Испљувак пун крви”, како је тај простор изгледао после сукоба.

Остало је, углавном, историја. Студенти су формирали акциони обор и истакли захтеве, Савет универзитета донео је одлуку о седмодневном штрајку, а милиција блокирала факултете и забранила демонстрације. Центар отпора био је Филозофски факултет чије је двориште са унутрашње стране и тераса са спољне у наредних седам дана постали позорница слободе. Одатле су студенти, професори, уметници, бивши револуционари, радници говорили о свему што их је тиштало. Тражили су да се уклоне неједнакости, смањи бирократија, хуманизује друштво, реши све већи проблем незапослености и пружи шанса младима, захтевали смену Николе Бугарчића, начелника београдске полиције и других које су сматрали одговорним за батинање, спаљивали новине које су писале да су они хулигани, а своје захтеве дефинисали су у документима познатим као „Резолуција” и „Проглас”. Студенте је предводио Владимир Мијановић (познатији као „Влада револуција”) а међу професорима и јавним радницима истакли су се Драгољуб Мићуновић, Љубомир Тадић, Светозар Стојановић... Учесници ових протеста, као студенти били су и Соња Лихт, Вук Драшковић, Владимир Глигоров, Милан Николић... Од уметника који су гостовали на „бини слободе” у сећању је, са интерпретацијом Робеспјера, нарочито остао Стево Жигон, а долазили су и Матија Бећковић, Душко Радовић, Љубиша Ристић... Протест је, иначе имао изразито левичарски карактер. Београдски универзитет је 4. јуна преименован у „Црвени универзитет Карл Маркс”, а факултети су били облепљени Марксовим, Титовим и сликама Че Геваре, Мао Цедунга... У складу са тим биле су и њихове пароле на којима је писало „Доле црвена буржоазија”, „Студенти – радници”, „Доле кнежеви социјализма”, „Посао свима”, али и „Не верујте штампи”, „Нећемо демократију у шлемовима”, „Реците бирократи да је неспособан, па ћете видети на шта је све способан”...

Протест се убрзо проширио и на остале универзитете – Љубљански, Загребачки, Сарајевски... У Сарајеву је после Београда било и најбучније. Тамо је дошло и до сукоба са полицијом, а у протестима на Сарајевском универзитету истакли су се, поред осталих, и Милорад Екмечић, Рајко Петров Ного, али и Радован Караџић. За њега се чак говорило да је због текста у листу „Наши дани” био искључен из Савеза комуниста.

За то време власт је била у дилеми како да обузда протест. Да ли силом (за шта су се нарочито залагали неки чланови СК Србије) или мирним путем. Коначно, пресудио је „врховни командант”. Он се у недељу, 9. јуна увече, обратио јавности и рекао „да су студенти у праву”. Није, додуше пропустио да спомене и неке „непријатељске елементе” међу њима али је и додао „Ја сам дошао до закључка да је огроман дио, могу да кажем 90 одсто студената поштена омладина о којој ми нисмо водили довољно рачуна, које смо видели само као ђаке у клупама за које још није вријеме да се укључују у друштвени живот наше заједнице...”

Када је још неприкосновени ауторитет „благосиљао” студенте, протест је могао бити завршен. Уследило је весеље, развило се „козарачко коло”, а само мањи број студената и професора, нарочито са Филозофског факултета био је за наставак штрајка. Наравно, маршалов говор био је само трик. Од промена није било ништа, вође протеста ускоро су на својој кожи осетиле последице свог ангажовања (избацивање са факултета, одузимање пасоша, позивање на информативне разговоре, немогућност запослења). Због својих текстова у „Студенту” проблеме са властима имали су и Небојша Попов, Ђорђе Вуковић... Остали су само идеали, „испљувак пун крви” и сећање на последњи, велики узлет левице.