Дефетизам не води ка бољитку

После неколико  почетних стручних оцена о трендовима у европској пољопривреди, нисам ни сањао да ће професор Милан Ст. Тошић готово у целости промашити своје коментаре и судове о изумирању села у Србији, поготову када је реч о удруживању. Уместо конструктивних запажања, после чега би морао да уследи предлог у ком смеру треба наставити са удруживањем у Србији, аутор Тошић оде у ниподаштавање свега и свачега у задругарству.

Уместо стручних професорских савета, у делу о удруживању готово свака реченица, тврдња и оцена ослањају се на дефетизам, на малодушност и недостатак имало вере у успех (!?) . Да ли је то пут ка бољитку? Професор најпре каже како се „уз свакодневну кукњаву како нам нестају села, праве планови како то спречити!” А шта ви, поштовани професоре, предлажете? Да не примећујемо како нам нестају села? И да не правимо планове како то спречити, макар успорити, за почетак? Ко је бар једном чуо податке Академијског одбора за село Српске академије наука и уметности, да је од 4.700 села у Србији око 1.200 у изумирању, схватио је да је црвена лампица упаљена. Знамо да је један савремени пољопривредник, уз знање и примену нових технологија, неупоредиво значајнији од више „традиционалних сељака”. Али, не лежи зец само у том грму! „Појешће” нас усуд празне земље и опустелих села. Србији су неопходна села, пуна села, можда и више него што је Војна крајина била неопходна Аустроугарском царству. Празан простор је „позив” незваним гостима. А село и сељаци, вредни пољопривредници и задругари, могу да буду добра брана од непожељних и недобронамерних. Ето, и због тога нам је потребно село – у брдима и крај граничних линија. Тамо се бране и Београд и Ниш и Нови Сад, Крагујевац и Краљево... Отуда тај вапај (професор је не баш срећно изабрао термин „кукњава”) да нам села нестају и да њихово одумирање држава Србија треба да спречи, за почетак бар да успори...

Затим се професор Тошић окомио на удруживање као да је реч о „народном непријатељу”. Притом, тврди да „у Србији као нигде на свету то постаје задатак политике”. Та тврдња би била неупоредиво ближа истини када би додао: „Задатак државне, националне, надпартијске политике”! А тиме је задовољен и један од постулата задругарства – неутралност. Зашто је у том контексту изостављено да је удруживање и данас светски процес, који окупља 1,2 милијарде задругара, да све високоразвијене земље, поштујући свој народ, гаје култ удруживања, да је, примера ради, сваки четврти Немац члан најмање једне задруге?  За разлику од многих, данас успешних држава, СФРЈ и Србија у њеном саставу повремено су рушили и гушили удруживање и задруге. И како, професоре, замишљате да стигнемо Италију, Данску, Француску или Шпанију, у којој су сложене задруге моћне и светски респектабилне!? Па и њих помаже држава! Можда не директно бесповратним средствима као што је то акцијом „500 задруга у 500 села”, дело министра Милана Кркобабића, али их помажу разним пореским олакшицама. Наравно, нико не би био срећан да се задруге, на рачун квалитета, формирају што пре да би их било 500. Али, то је спонтана, неизбежна економска реакција на понуђено, онога чега до сада није било у српској држави. Да будемо јаснији: реч је и о удруживању специјализованих задруга ради стварања целине репродукционих процеса са вишом фазом прераде, конкурентних – у корист задругара. А што се резултата поменуте акције тиче, Србија је већ пуна добрих примера успешних задруга које су новац одлично искористиле. Не могу да не приметим круну дефетизма у коментару професора Тошића. Он тврди: „ Па чак и да се успе у једној години, то не значи ништа. Период од десетак година је минимум за неку објективну оцени и за закључке.” А како ћемо стићи до десете године, да се заједно радујемо успеху, ако се нимало не цени и  не подржава почетни успех? А то акција „500 задруга у 500 села” свакодневно показује, јер је несумњиво вратила оптимизам међу задругаре. Што се удруживања тиче, не заносимо се!

Председник Регионалног задружног савеза Нишавског и Топличког округа

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа