Defetizam ne vodi ka boljitku

Posle nekoliko  početnih stručnih ocena o trendovima u evropskoj poljoprivredi, nisam ni sanjao da će profesor Milan St. Tošić gotovo u celosti promašiti svoje komentare i sudove o izumiranju sela u Srbiji, pogotovu kada je reč o udruživanju. Umesto konstruktivnih zapažanja, posle čega bi morao da usledi predlog u kom smeru treba nastaviti sa udruživanjem u Srbiji, autor Tošić ode u nipodaštavanje svega i svačega u zadrugarstvu.

Umesto stručnih profesorskih saveta, u delu o udruživanju gotovo svaka rečenica, tvrdnja i ocena oslanjaju se na defetizam, na malodušnost i nedostatak imalo vere u uspeh (!?) . Da li je to put ka boljitku? Profesor najpre kaže kako se „uz svakodnevnu kuknjavu kako nam nestaju sela, prave planovi kako to sprečiti!” A šta vi, poštovani profesore, predlažete? Da ne primećujemo kako nam nestaju sela? I da ne pravimo planove kako to sprečiti, makar usporiti, za početak? Ko je bar jednom čuo podatke Akademijskog odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti, da je od 4.700 sela u Srbiji oko 1.200 u izumiranju, shvatio je da je crvena lampica upaljena. Znamo da je jedan savremeni poljoprivrednik, uz znanje i primenu novih tehnologija, neuporedivo značajniji od više „tradicionalnih seljaka”. Ali, ne leži zec samo u tom grmu! „Poješće” nas usud prazne zemlje i opustelih sela. Srbiji su neophodna sela, puna sela, možda i više nego što je Vojna krajina bila neophodna Austrougarskom carstvu. Prazan prostor je „poziv” nezvanim gostima. A selo i seljaci, vredni poljoprivrednici i zadrugari, mogu da budu dobra brana od nepoželjnih i nedobronamernih. Eto, i zbog toga nam je potrebno selo – u brdima i kraj graničnih linija. Tamo se brane i Beograd i Niš i Novi Sad, Kragujevac i Kraljevo... Otuda taj vapaj (profesor je ne baš srećno izabrao termin „kuknjava”) da nam sela nestaju i da njihovo odumiranje država Srbija treba da spreči, za početak bar da uspori...

Zatim se profesor Tošić okomio na udruživanje kao da je reč o „narodnom neprijatelju”. Pritom, tvrdi da „u Srbiji kao nigde na svetu to postaje zadatak politike”. Ta tvrdnja bi bila neuporedivo bliža istini kada bi dodao: „Zadatak državne, nacionalne, nadpartijske politike”! A time je zadovoljen i jedan od postulata zadrugarstva – neutralnost. Zašto je u tom kontekstu izostavljeno da je udruživanje i danas svetski proces, koji okuplja 1,2 milijarde zadrugara, da sve visokorazvijene zemlje, poštujući svoj narod, gaje kult udruživanja, da je, primera radi, svaki četvrti Nemac član najmanje jedne zadruge?  Za razliku od mnogih, danas uspešnih država, SFRJ i Srbija u njenom sastavu povremeno su rušili i gušili udruživanje i zadruge. I kako, profesore, zamišljate da stignemo Italiju, Dansku, Francusku ili Španiju, u kojoj su složene zadruge moćne i svetski respektabilne!? Pa i njih pomaže država! Možda ne direktno bespovratnim sredstvima kao što je to akcijom „500 zadruga u 500 sela”, delo ministra Milana Krkobabića, ali ih pomažu raznim poreskim olakšicama. Naravno, niko ne bi bio srećan da se zadruge, na račun kvaliteta, formiraju što pre da bi ih bilo 500. Ali, to je spontana, neizbežna ekonomska reakcija na ponuđeno, onoga čega do sada nije bilo u srpskoj državi. Da budemo jasniji: reč je i o udruživanju specijalizovanih zadruga radi stvaranja celine reprodukcionih procesa sa višom fazom prerade, konkurentnih – u korist zadrugara. A što se rezultata pomenute akcije tiče, Srbija je već puna dobrih primera uspešnih zadruga koje su novac odlično iskoristile. Ne mogu da ne primetim krunu defetizma u komentaru profesora Tošića. On tvrdi: „ Pa čak i da se uspe u jednoj godini, to ne znači ništa. Period od desetak godina je minimum za neku objektivnu oceni i za zaključke.” A kako ćemo stići do desete godine, da se zajedno radujemo uspehu, ako se nimalo ne ceni i  ne podržava početni uspeh? A to akcija „500 zadruga u 500 sela” svakodnevno pokazuje, jer je nesumnjivo vratila optimizam među zadrugare. Što se udruživanja tiče, ne zanosimo se!

Predsednik Regionalnog zadružnog saveza Nišavskog i Topličkog okruga

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista