Француска у хаосу

То је морало кад-тад да се деси. Пуштена звер пропалог либералног капитализма заиграла је и на Јелисејским пољима. Тужна је садашњица земље – колевке просветитељства, енциклопедиста, сјајне науке и уметности, богате традиције и републиканства, вредности које је љубоморно бранила. Подрхтава под теретом безосећајног царства капитала и профита најбогатијих. Земља која се поносила социјалном димензијом, једнакошћу и неотуђивим правима грађана, стечених вековном синдикалном борбом и ревандикацијама левих партија, доспела је до амбиса, у коме се гневни грађани  рушилачки боре да збаце систем неједнакости и луксуза. Док Велики брат ликује због хаоса у земљи самосвојних грађана, „жути прслуци”, односно гневни, друштвеним мрежама повезани грађани, желе да се коначно отргну од наметнутог система, који им не припада по историји, одликама, укусу и традицији.

Сада је јасније да је највећи француски политичар после Другог светског рата био Шарл де Гол, оснивач Пете републике, чији је поклич „Европа од Атлантика до Урала” био покушај да Француска посредује између САД и СССР. Чим је осетио да је Велики брат, преко НАТО-а, спреман да подјарми слободарску Француску, повукао се из командне структуре НАТО (али не из чланства) и његов штаб испратио до белгијске границе. У два наврата је, 1963. и 1967., ставио вето на чланство Велике Британије  у ЕУ. Дуго на власти после њега, левичари закључно са „лисцем” Митераном, нису ништа мењали, осим што су систематично сузбијали комунисте и, мало-помало, урушили своју и остале леве партије, али не и Француску као социјалну државу. Требало је да дође на власт деголистички политичар Жак Ширак, да подлегне притиску и Француску укључи у агресивне операције НАТО-а  у свету. Све је било спремно да ова земља буде маргинализована у систему водеће силе евроатлантског региона. Када једном то дозволите, онда плаћате скупу геополитичку цену, одричући се свих дотадашњих принципа.

Покушај да се Француска врати себи учинио је 1991. Жан Пјер Шевенман, тадашњи министар одбране. Пошто није успео да убеди парламент, да Француска не учествује у Првом заливском рату против Ирака, демонстративно је поднео оставку. Последично, Француска је саучествовала у бројним срамотним операцијама Великог брата: у разарању Ирака, у рушењу СФР Југославије, у признавању независности самопроглашеног Косова, у флагрантном кршењу међународног права – бестидној операцији „Милосрдни анђео” – бомбардовању СР Југославије, односно Србије, затим у „арапском пролећу“ и насилном рушењу Либије, све до „пуцања у сопствену ногу” – усвајањем серије санкција Русији. Последњи покушај да Француска поврати стварни суверенитет и независну политику манифестовао је премијер Доминик де Вилпен, у говору у УН 2007, супротстављајући се суманутој идеји САД да други пут нападне Ирак, на бази, како се касније потврдило, лажне вести да Садам Хусеин поседује оружје за масовно уништење.

А онда је на власт доспео мондијалистички заљубљеник у либерални капитализам – Никола Саркози. Вратио је земљу у командне структуре НАТО, а у социјалну Француску унео хаос отимачина најбогатијих, у коме обични грађани, радници и становници предграђа, заједно с досељеницима, једва преживљавају. То се наставило и после њега. Средња класа је готово уништена дуговима, кредитима, порезима и таксама. Огорчени на разметљивост високих француских слојева и њихових значки раскоши: модних кућа, златара, парфимерија и модних ревија, једва су чекали тренутак да почну то да ломе, руше и пљачкају. Сада је све дошло на наплату.

И уместо да владарски неискусни Макрон пита: „Колико смо дужни?” исплати трошкове НАТО кишобрана, захвали се на дотадашњим „услугама” и, заједно са Немачком, почне формирање војних снага ЕУ, он је исмеван од дојучерашњих савезника, као недорасли лидер. Грађани су се пробудили и чини се да су дани такве позиције Француске у међународним односима одбројани. Французи хоће повратак себи и својим републиканским вредностима.

Није све готово ни после Макроновог обраћања нацији. Како ће се до краја одвијати, видећемо. Јасно је да Француској Европска унија сада не може помоћи. Уосталом, зараза „жутих прслука” се шири и Белгијом и Холандијом. ЕУ је у кризи, а тек је очекују тешки дани, силаском са сцене Меркелове у СР Немачкој и евентуално Макрона у Француској. Уз компликације у вези са брегзитом, питање је да ли ЕУ може брзо да се опорави, а Велики брат чека да се она имплозијом растури и обезбеди му неограничени простор за глобалну доминацију.

Изгледа да „жути прслуци”, ових дана, имају шансу да Француску врате на место које јој у цивилизованој, старој Европи припада.

Редовни професор Мегатренд универзитета

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа