Francuska u haosu

To je moralo kad-tad da se desi. Puštena zver propalog liberalnog kapitalizma zaigrala je i na Jelisejskim poljima. Tužna je sadašnjica zemlje – kolevke prosvetiteljstva, enciklopedista, sjajne nauke i umetnosti, bogate tradicije i republikanstva, vrednosti koje je ljubomorno branila. Podrhtava pod teretom bezosećajnog carstva kapitala i profita najbogatijih. Zemlja koja se ponosila socijalnom dimenzijom, jednakošću i neotuđivim pravima građana, stečenih vekovnom sindikalnom borbom i revandikacijama levih partija, dospela je do ambisa, u kome se gnevni građani  rušilački bore da zbace sistem nejednakosti i luksuza. Dok Veliki brat likuje zbog haosa u zemlji samosvojnih građana, „žuti prsluci”, odnosno gnevni, društvenim mrežama povezani građani, žele da se konačno otrgnu od nametnutog sistema, koji im ne pripada po istoriji, odlikama, ukusu i tradiciji.

Sada je jasnije da je najveći francuski političar posle Drugog svetskog rata bio Šarl de Gol, osnivač Pete republike, čiji je poklič „Evropa od Atlantika do Urala” bio pokušaj da Francuska posreduje između SAD i SSSR. Čim je osetio da je Veliki brat, preko NATO-a, spreman da podjarmi slobodarsku Francusku, povukao se iz komandne strukture NATO (ali ne iz članstva) i njegov štab ispratio do belgijske granice. U dva navrata je, 1963. i 1967., stavio veto na članstvo Velike Britanije  u EU. Dugo na vlasti posle njega, levičari zaključno sa „liscem” Miteranom, nisu ništa menjali, osim što su sistematično suzbijali komuniste i, malo-pomalo, urušili svoju i ostale leve partije, ali ne i Francusku kao socijalnu državu. Trebalo je da dođe na vlast degolistički političar Žak Širak, da podlegne pritisku i Francusku uključi u agresivne operacije NATO-a  u svetu. Sve je bilo spremno da ova zemlja bude marginalizovana u sistemu vodeće sile evroatlantskog regiona. Kada jednom to dozvolite, onda plaćate skupu geopolitičku cenu, odričući se svih dotadašnjih principa.

Pokušaj da se Francuska vrati sebi učinio je 1991. Žan Pjer Ševenman, tadašnji ministar odbrane. Pošto nije uspeo da ubedi parlament, da Francuska ne učestvuje u Prvom zalivskom ratu protiv Iraka, demonstrativno je podneo ostavku. Posledično, Francuska je saučestvovala u brojnim sramotnim operacijama Velikog brata: u razaranju Iraka, u rušenju SFR Jugoslavije, u priznavanju nezavisnosti samoproglašenog Kosova, u flagrantnom kršenju međunarodnog prava – bestidnoj operaciji „Milosrdni anđeo” – bombardovanju SR Jugoslavije, odnosno Srbije, zatim u „arapskom proleću“ i nasilnom rušenju Libije, sve do „pucanja u sopstvenu nogu” – usvajanjem serije sankcija Rusiji. Poslednji pokušaj da Francuska povrati stvarni suverenitet i nezavisnu politiku manifestovao je premijer Dominik de Vilpen, u govoru u UN 2007, suprotstavljajući se sumanutoj ideji SAD da drugi put napadne Irak, na bazi, kako se kasnije potvrdilo, lažne vesti da Sadam Husein poseduje oružje za masovno uništenje.

A onda je na vlast dospeo mondijalistički zaljubljenik u liberalni kapitalizam – Nikola Sarkozi. Vratio je zemlju u komandne strukture NATO, a u socijalnu Francusku uneo haos otimačina najbogatijih, u kome obični građani, radnici i stanovnici predgrađa, zajedno s doseljenicima, jedva preživljavaju. To se nastavilo i posle njega. Srednja klasa je gotovo uništena dugovima, kreditima, porezima i taksama. Ogorčeni na razmetljivost visokih francuskih slojeva i njihovih znački raskoši: modnih kuća, zlatara, parfimerija i modnih revija, jedva su čekali trenutak da počnu to da lome, ruše i pljačkaju. Sada je sve došlo na naplatu.

I umesto da vladarski neiskusni Makron pita: „Koliko smo dužni?” isplati troškove NATO kišobrana, zahvali se na dotadašnjim „uslugama” i, zajedno sa Nemačkom, počne formiranje vojnih snaga EU, on je ismevan od dojučerašnjih saveznika, kao nedorasli lider. Građani su se probudili i čini se da su dani takve pozicije Francuske u međunarodnim odnosima odbrojani. Francuzi hoće povratak sebi i svojim republikanskim vrednostima.

Nije sve gotovo ni posle Makronovog obraćanja naciji. Kako će se do kraja odvijati, videćemo. Jasno je da Francuskoj Evropska unija sada ne može pomoći. Uostalom, zaraza „žutih prsluka” se širi i Belgijom i Holandijom. EU je u krizi, a tek je očekuju teški dani, silaskom sa scene Merkelove u SR Nemačkoj i eventualno Makrona u Francuskoj. Uz komplikacije u vezi sa bregzitom, pitanje je da li EU može brzo da se oporavi, a Veliki brat čeka da se ona implozijom rasturi i obezbedi mu neograničeni prostor za globalnu dominaciju.

Izgleda da „žuti prsluci”, ovih dana, imaju šansu da Francusku vrate na mesto koje joj u civilizovanoj, staroj Evropi pripada.

Redovni profesor Megatrend univerziteta

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista