Заостали графит

Благостање "Најведрије Републике" зависило је од њене моћи на мору. Зато није чудно што комплекс венецијанског Арсенала заузима тридесет и два хектара тако драгоцене површине града на острвима. Можда се може рећи да је значај бродоградилишта био подједнак ономе који су за Млетке имале институције. Без бродоградилишта не би било ни одбране ни трговине.

Почетком дванаестог века дужд Орделафо Фалијер концентрисао је раднике из око три стотине малих бродоградилишта расутих широм лагуне на острва Земели – "Близанци" на венетском дијалекту – у источном делу града. Изградња пловила постала је монопол Републике. Тај чин донео је, узгред, европским вокабуларима и једну нову реч: Дар Сина’а на арапском значи радионица. Од тада су сви бродоградитељски заводи постали "арсенали".

На врхунцу "Најведрије Републике" у Арсеналу је радило шеснаест хиљада махом специјализованих радника. Стандардизација уградних елемената, њихове залихе и добра организација процеса производње учинили су да склапање галије, поготово у периодима повећане опасности, буде сведено на и данас невероватних неколико сати.

Нова стварност настала колонизацијом трансатлантских простора донела је постепени крај Републике. Ако је, много раније, савладана конкуренција у лику Ђенове и Пизе – то се није могло поновити са флотама којима је океан био доступнији и које су се боље сналазиле изван Медитерана. И пре но што је Наполеон прекинуо миленијумску сукцесију дуждева Арсенал је изгубио улогу из златних времена. Ипак, и за време Аустрије, а и касније, када је Венеција ушла у састав Италије, простор између Светог Марка и Кастела остао је домен ратне морнарице. За цивиле је то постао забрањени град.

Тек крајем двадесетог века војска почиње да напушта увелико оронула здања – први су за публику отворени простори Кордерије, некадашње радионице за конопце, дуги више од три стотине метара. Сваке године ту се одвијају програми Венецијанског бијенала. Потпуно преуређење великог простора представља велики трошак чак и за комуну која измишља најневероватније начине да из џепова туриста избије новац. А духу актуелне уметности често погодује излагање у оронулим, тек мало дотераним одајама.

У делу Арсенала који је ове године одређен за кинески павиљон деликатни екрани са видео-пројекцијама ритмично се смењују са гигантским, зарђалим резервоарима за нафту. Поред "Тигра са Истока", у делу из којег се тек повукла морнарица, националне павиљоне добили су Турска и земља домаћин, која је свој велики излагачки простор, нуклеус "Ђардина", одавно препустила међународној селекцији. За тај "дуго очекивани повратак" Италија је одабрала доајена, великана "арте повере" Ђузепеа Пенонеа и млађег уметника Франческа Вецолија. Вецолијев рад "Демокрејзи" на два екрана конфронтира предизборне спотове имагинарних кандидата на америчким председничким изборима: Патришу Хил и Патрика Хила. У улогама кандидата појављују се Шерон Стоун и Бернар Анри-Леви. Као статиста се, на секунд, појављује и Алија Изетбеговић у маскирној униформи.

Визуелна динамика и разорна иронија овог рада у потпуности обузимају посматрача. Зато ће мало ко загледати слабо осветљене зидове иза екрана. Тамо се, ето случаја, налази још један, потпуно непримећени, такође, веома "политички" рад, додуше, непознатог аутора и из непознатог времена. Могло би се рећи – скоро историјско сведочанство. Ко зна пре колико година или деценија неко од упослених у Арсеналу, неко ко је – претпостављамо – поправљао кров, инсталације или тек имао високе мердевине, изразио је своје одушевљење тадашњим италијанским вођом и исписао W. Il Duce. Организација сложене међународне изложбе у фази поставке обично се претвара у хаос: отуд није необично што нико није приметио избледео, али и даље веома читљив графит.

Данте је у два маха посетио Венецију. Први пут 1306. а други, као емисар Равене, града у којем је провео последње године живота, петнаест лета касније. О томе да је обилазак Арсенала на њега оставио дубок утисак сведочанство налазимо у двадесет првом певању "Пакла":

Као што зими ври паклина густа

у арсеналу млетачком кад обнављају

бродовље, које у пловљењу суста,

те неко нови брод за станке ове

изграђује, док други ставља ступу

у ребра оних што већ давно плове;

ту чујеш с прамца, онде с крме лупу;

тај плете уже, други весла чине,

а онај крпи на ком једру рупу –

тако – не с огња, већ с божје вештине –

ту густа смола ври, и куд се гледне,

лепи се свуд за обалне стрмине.

Већ два столећа у венецијанском бродоградилишту нема те инферналне ужурбаности коју је описао Данте. Ипак, пакао је присутан, макар као далека реминисценција. За многе који су живели средином двадесетог века напућени, кочоперни вођа којем је непознати радник Арсенала пожелео дуг живот није значио ништа друго него – пакао.